Marks predvideo: Osmoro najbogatijih iscrpeli su Ameriku, sad im je cilj Sibir

Slobodan Antonic o Karl Marks-u
Marks

Kad Karl Marks upozorava na varvarstvo, ne misli on da će biti otkrivena atomska bomba, pa će nas vratiti u prvobitnu zajednicu, nego se pribojava razvijanja metoda, sredstava i načina da se ropstvo čoveka uveća a carstvo slobode ograniči i da se sve podredi toj varvarskoj pohlepi.

To su reči Ljubiše Ristića, povodom 200. godišnjice rođenja Karla Marksa – Trier, rodni grad najuticajnijeg filozofa u poslednja dva veka, Karla Marksa, 200. godišnjicu njegovog rođenja obeležava postavljanjem semafora i bronzanog spomenika sa Marksovim likom, poklonom kineskih vlasti. U glavnom gradu Austrije otvorena je izložba „Karl Marks u Beču“, koja se bavi njegovim kratkotrajnim boravkom u tom gradu, daleke 1848. godine.

Na pitanja šta danas predstavlja Marksovo nasleđe, da li je još uvek živa njegova ideja o boljem svetu, koliko je njegovo učenje primenjeno a koliko zloupotrebljeno, pokušali su da odgovore sociolog dr Slobodan Antonić i pozorišni reditelj Ljubiša Ristić.

Ristić: Za nas, generaciju šezdesetih, bila je važna ta razlika između tzv. mladog i kasnijeg Marksa. Bilo je lakše da kažemo da je mladi Marks humanista koji govori o carstvu slobode, o oslobađanju od ropstva. Sve ono što je, pozivajući se na Marksa, proizvelo ropstvo, to je nešto što nije Marks. Bilo je važno razlikovati Marksa od marksista. Marks sam nije bio marksista i mi smo uvek, kad smo bili deca, insistirali na tome da je Marks neko ko mora da se razlikuje od onoga što se u njegovo ime kasnije pretvaralo u ideologije. Išli smo tako daleko da kažemo da Marks nije prihvatio poziv da ide u Parisku komunu, jer je smatrao da je to više marksizam, a manje Marks.

Kako danas sociologija pozicionira Karla Marksa?

Antonić: Početkom devedesetih smatralo se da je Marks u mnogim stvarima prevaziđen i da se neka njegova glavna predviđanja nisu ispunila. Jedno od njih bilo je da će da se tokom vremena povećati materijalne razlike između ljudi. Devedesetih smo govorili kako su u Britaniji ili Francuskoj smanjene te razlike i da Marks nije bio u pravu. Međutim, kako je vreme proticalo, pokazalo se da je to potpuno suprotno. Bio je jedan period kada su se smanjile razlike u bogatstvu i prihodima, ali smo već od ’80-ih ušli u klasičan period strašnog povećavanja razlika.

Danas, kad posmatramo globalno društvo, osmoro ljudi ima bogatstvo kao tri milijarde drugih i što je najgore, te razlike se povećavaju. To je trend koji postoji u svim zemljama. I u Srbiji. Po prihodima, Srbija je društvo sa najvećim razlikama u Evropi. Stari dobri Marks je izgleda ipak bio u pravu.

Imate pitanje o buducnosti?

Da li bi Marks danas predlagao svetsku revoluciju? Šta je u toj njegovoj najviše ideologizovanoj tezi tačno, a šta nije?

Antonić: Marks je živeo i veliki deo stvaralačkog dela karijere proveo u tada najrazvijenijem društvu, u Britaniji, i mogao je da vidi kako deluje kapitalizam. Neke stvari su se promenile, ali na globalnom nivou sve je ostalo isto. Kada se zalagao za revoluciju, on je izražavao jednu vrstu besa. S jedne strane, očekivao je da ljudi koji su na vrhu sistema, za koje sistem radi, neće dozvoliti da se taj sistem tek tako promeni, a drugo, da je taj sistem strašno nepravedan. On je bio besan i ogorčen zbog toga u kakvim okolnostima su ljudi tada živeli i zato je predlagao radikalne mere. To ne opravdava ono što je činjeno u ime Marksa, ali imajući u vidu tu razmeru nehumanosti, nije čudo da se Marks zalagao za tu vrstu nasilnih mera.

Šta mislite o nužnosti ili potrebi da se savremeni svet menja? Da li nam je ipak malo revolucionarnosti potrebno?

Ristić: Mnogo. Ne radi se o malo ili više, nego jednostavno svet je nemoguć, traži promenu, samo je pitanje sredstava i mogućnosti da se tako nešto uradi. Danas je svet postao jako lukav. Veoma je teško promeniti ga. Ljudi, države, moćnici na vlasti su naučili da se prilagođavaju toj žudnji za promenom. Oni organizuju promenu u svoju korist. Gde god se pojavi ideja o tome da nešto treba srušiti a drugo napraviti, oni tu odmah ubacuju svoje ljude, svoja sredstva, svoje resurse i uzimaju to pod svoje.

Mi živimo u svetu u kojem Marks sve više postaje akademski važna tačka u razumevanju sveta, a sve manje neko ko je davao uputstva za revolucionarnu promenu. Danas je skoro nemoguće u svetu pronaći autentični omladinski ili studentski pokret. Radnički pokreti u najvećem delu sveta su onemogućeni onim što bi Hegel nazvao lukavstvom uma. Država je postala toliko vešta da sve energije koje idu ka promeni sveta upotrebi protiv te promene.

Pogledajte šta se sve događa u svetu. Naša deca u školama uče razne zablude na koje nas je doveo ovaj razvoj u kojem i mi učestvujemo. U celom istočnom delu Evrope Marks se više i ne predaje. Međutim, Marks se ozbiljno proučava na univerzitetima u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama koje traže kod Marksa odgovor na ono što sve njihove teorije razvijenog kapitalizma, postindustrijskog društva ne mogu da objasne, zaustave i spreče. Njihov napor da obrazuju ljude da spreče revoluciju je razlog zašto oni proučavaju Marksa.

Mislim da je to nemoguće. Svet ide ka vrlo ozbiljnim sukobima. Razlike među državama, ali i među ljudima uopšte se nisu popravile od Marksovog vremena, veoma su se zaoštrile i sve ukazuje da to mora imati ishod koji je za neke revolucionaran, za neke katastrofalan, a za neke fantastičan.

Koliko je tržište, kao nešto što mi vezujemo za kapitalistički koncept mišljenja, ušlo u teren umetnosti?

Ristić: To je jedna notorna stvar u okviru cele ove opresije koja treba da spreči promenu. Umetnost nema nikakve obaveze ni prema istoriji, ni prema ideologijama, ni prema istini… To je carstvo slobode u kojem ona ne postoji ukoliko nije slobodna.

Da li tržište ugrožava upravo taj prostor slobode?

Ristić: Tržište ugrožava život svakog čoveka, ne samo umetnika. Umetnik je, u tom smislu, odabrao da bude slobodan. Ako nije odabrao da bude slobodan, nego da se prilagođava onome što od njega traži država ili tržište, onda on nije u stanju da odgovara onome što je umetnost. Zamislite naš svet u kojem mi, umesto umetnosti, govorimo o kreativnim industrijama. Kad pogledate popis tih umetnika, vidite da su obične sluge imperije, ljudi koji ništa drugo ne rade nego teraju vodu na vodenicu raznih moći, raznih vlasti. Umetnost i Marks imaju direktnu vezu u smislu da sve izvan carstva slobode nije prostor za umetnost. Gde god se carstvo slobode ograniči bilo čim, pa i marksističkom ideologijom, tu prestaje umetnost i počinje ropstvo i opresija, da ne govorim o društvima u kojima mi živimo. To je predeo komičnog.

Kako danas izgleda taj sudar tržišta sa filozofijom i sociologijom?

Antonić: Nije to samo tržište, nego čitav sistem koji je namešten tako da odgovara određenom načinu ponašanja. Marks kaže da nema dobrog kapitaliste, jer ako bi kapitalista bio mnogo dobar prema radnicima, ako ih ne bi do kraja eksploatisao, on bi bankrotirao. On mora da se ponaša na određeni način da bi sistem mogao da funkcioniše. Taj sistem je shvatio da mora na neki način da kontroliše ne samo ideologiju, partije i sindikate, nego i umetnost i nauku.

Postoje teme koje su zadate kao nešto sa čime se treba baviti. Recimo, rodna reprezentacija u parlamentu, kao, jako je važno da žene imaju neku kvotu, ali niko ne postavlja pitanje po čemu je ta vrsta reprezentativnosti važnija od slojne ili klasne. Zašto u parlamentu mora da bude određeni procenat žena, a ne radnika ili seljaka.

Šta je sa otuđenjem kao nečovečnom silom, što je jedna od ključnih kategorija u Marksovom delu?

Antonić: Glavni problem je što se čitav svet kreće u pogrešnom pravcu. Marks je rekao da se u jednom trenutku mora desiti jedna vrsta izbora — ili će svet pasti u varvarstvo, ili će morati da se desi neka promena. I stvarno je tako, kad pogledate u kom smeru se svet kreće, ne samo sa sve većim razlikama, već i sa nenormalnom pohlepom najbogatijih ljudi. Sad im je najinteresantniji Sibir sa velikim bogatstvima, pošto je teritorija SAD potpuno iscrpljena. Imate čitave države, kao što je Montana, koje su preorane i izgledaju kao jalovina iz borskog rudnika. Čovečanstvo će se zaista vrlo brzo naći na ivici katastrofe.

Čemu smo bliži — varvarstvu ili novom društvu?

Ristić: Mi već živimo u varvarstvu. Čitava društva, koristeći pohlepu kao gorivo razvoja, idu napred. To je ludilo koje dovodi do varvarske razlike među ljudima, uz sve oblike modernog ropstva. S druge strane, imate čitave oblasti koje su rezultat strahovite kolonijalne eksploatacije i koje su dovedene na rub prvobitne zajednice.

Marks je analizirao kapitalizam koji je on poznavao, a taj kapitalizam bio je naivan prema današnjem. Kad Marks upozorava na varvarstvo, ne misli da će biti otkrivena atomska bomba, pa će nas vratiti u prvobitnu zajednicu, nego se pribojava razvijanja metoda da se ropstvo čoveka uveća a carstvo slobode ograniči i da se sve podredi toj varvarskoj pohlepi.


Antonić: Reč je o tome da sad imate sistematsko zaglupljivanje običnog čoveka. Teoretičari medija davno su propisali da se proizvode sadržaji namenjeni pre svega osobama od 12 godina, u smislu intelektualne zahtevnosti sadržaja. Kroz proizvodnju ukusa i potreba vrši se jedna vrsta debilizacije stanovništva i to jeste jedan element varvarstva. Drugi element je besmisleno trošenje resursa.

Šta možemo ponovo da naučimo od Marksa?

Ristić: Levica u Evropi danas ne postoji, ona je najvažniji saradnik Imperije. Ona opravdava „milosrdne anđele“ i humanitarne intervencije govoreći o rodnoj ravnopravnosti i ljudskim pravima ovih ili onih i zapravo guši svaku mogućnost subverzije i razmišljanja o stvarnoj promeni. To je lukavstvo uma, opskurna situacija u kojoj se sada nalazimo da se sve što je autentično i prirodno veoma brzo se uzme pod svoje, pa se pretvori u svoju suprotnost. Time se stvara imunitet tog strašnog društva. Jedina nada i šansa su one tačke na svetu gde su te protivrečnosti dovedene do stanja koje je nepodnošljivo.