Aleksandar Pavić: Okrenimo se Rusima, a ne nepredvidivom Zapadu

Pavić
Intervju

Politički analitičar iz Beograda Aleksandar Pavić u ekskluzivnom intervjuu za Poligraf govori zašto bi Srbi trebalo da se okrenu Rusima, a ne Americi i Zapadu, koje poteze bi trebalo da povuku premijer Aleksandar Vučić i rukovodstvo Srbije i šta čeka Republiku Srpsku u narednom periodu...

Poligraf: Zašto bi, po Vašem mišljenju, Srbi s obje strane Drine, u ovom možda sudbonosnom i prelomnom periodu trebalo da se okrenu Rusima, a ne Amerikancima? Navedite, molimo, konkretne razloge za to.

Pavić: Amerikanci su već pre dosta vremena učinili taj izbor lakim, odnosno, da upotrebim njihovu terminologiju, bezalternativnim. Kakve nam "ponude" to dolaze ne samo iz SAD, već sa političkog Zapada uopšte? One se sastoje isključivo od toga da se u nedogled odričemo osnovnih narodnih i nacionalnih interesa.

A da, zauzvrat, kolektivno dobijemo jedno veliko NIŠTA. Nažalost, navikli smo ih na to, jer je to ono što oni koji zastupaju srpski narod skoro neprestano rade od tzv. demokratskih promena u Srbiji 5. oktobra 2000. Ili bar jesu, do pre desetak godina u Republici Srpskoj, kad se shvatilo da to vodi u propast, ukidanje države i, u dogledno vreme, pretvaranje Srba u Kurde ili još gore. Tokom tog dugog jednopolarnog momenta, koji je trajao do pre nekoliko godina, bilo je lako da se, pomoću medija, faktičkog političkog monopola i dobro plaćene i plasirane propagande, glasačima “toplo preporučuju” političari "koji neće da nas svađaju sa ostatkom sveta". To "ostatak sveta" se odnosilo na politički Zapad, a "nesvađanje s njima" značilo je, u praksi, pravljenje svih ustupaka koje su oni tražili, uz ličnu odnosno političko-karijernu korist tih “kooperativnih” političkih magova među nama. Pa, evo, trebalo bi da je sada jasno čak i najkooperativnijima (govorim o iskrenim ljudima, ne profesionalcima ili trgovcima) da to ne funkcioniše, da "nezameranje" nije neka tajna alhemijska formula za sticanje prijatelja na Zapadu, već za sistematski gubitak taktičkih i strateških nacionalnih pozicija.

S druge strane su Rusi. Oni ne uslovljavaju politički, ne zloupotrebljavaju tzv. humanističke vrednosti u intervencionističke svrhe, poštuju međunarodno pravo, pokušavaju da vrate svet u neke normalnije vode, gde se sve odluke ne donose u jednom političkom centru, nego u više njih, i to na prvom mestu na osnovu osnovnih načela suverenosti, poštovanja uzajamnosti interesa i odavno ustanovljenih i predvidivih međunarodnih pravila igre. Već to bi za nas trebalo da bude dovoljno. Još kad se vidi da je Rusija faktički ostala jedini suvereni branilac onoga što se olako naziva "evropskim vrednostima" - hrišćanske tradicije, (istočno)rimske civilizacije, porodičnih vrednosti, duhovnosti - plus da s njom delimo osnovne duhovno-civilizacijske matrice, da je voljna da nam pomogne u resuverenizaciji, i na međunarodnom i na unutrašnjem i na bezbednosnom planu, a da nas ne uslovljava odricanjem od nama bitnih stvari, onda je jasno da nam se izbor sam nudi. I to stvarno nudi, a ne nameće, kao što se neprekidno radi od strane političkog Zapada.

Poligraf: U ovim teškim danima za političku budućnost Srbije, koje poteze bi trebalo da povuku premijer Vučić i rukovodstvo Srbije?

Pavić: Treba da se okrenu tamo gde su nam vrata širom otvorena - na Istok, a ne da nastave uporno da kucaju na čvrsto zabravljena vrata političkog Zapada, u skladu sa možda najboljom definicijom ludila: uporno insistiranje na jednom te istom postupku, u očekivanju nekog drugačijeg ishoda. Konkretno, proces EU-integracija treba zamrznuti, jer je to glavni izvor neprestanog uslovljavanja koje nam ugrožava osnovne nacionalne interese i samu, vrlo teško i krvavo povraćenu državnost. Razvijanje punih ekonomskih odnosa sa Rusijom i Kinom, u obimu koji nam se nudi, bez političkih uslovljavanja - to stalno treba ponavljati - je daleko perspektivniji put nego "bezalternativno" vezivanje za krizom zahvaćeni, do guše zaduženi, sve nestabilniji, ali i sve nepredvidljiviji politički Zapad.

To, naravno, ne podrazumeva nikakav prekid odnosa, već jasno stavljanje do znanja da onaj ko želi Srbiju za ozbiljnog sagovornika mora da bude spreman da je prihvati u njenom punom državnom, kulturnom, ekonomskom, civilizacijskom kapacitetu, a ne da permanentno traži od nas da se "menjamo" u skladu sa tuđim matricama i tuđim interesima. Isto tako, potrebno je javno isticati političko jedinstvo srpskog naroda s obe strane Drine, u skladu sa važećim mirovnim sporazumom, i ne dozvoliti da nas spolja dele po bilo kom bitnom nacionalnom pitanju, kao što su pokušali kada je reč o referendumu, koji je rukovodstvo Srbije trebalo javno i jasno da podrži. Najzad, potrebno je prihvatiti odavno važeće ruske ponude vezane za obnovu naše vojske i odbrambenog potencijala. Da bi sačuvali mir, moramo da ponovo postanemo, kolektivno, ključni faktor odvraćanja svake mogučnosti agresije na bilo koji deo našeg nacionalnog prostora. Svima će u regionu biti bolje, jer mi nemamo osvajačkih pretenzija, niti smo zagovornici agresivnog širenja NATO saveza dalje ka istoku, niti džihadista u Evropu.

Poligraf: Šta je najpametnije činiti Miloradu Dodiku i njegovoj SNSD nakon velike pobjede na netom održanim lokalnim izborima? Da li da, osokoljeni izbornom pobjedom, pokušaju ući u Savjet ministara BiH umjesto poraženog Saveza za promjene i tako ojačaju svoje pozicije i na nivou zajedničkih institucija, ili da sa sadašnjih pozicija čekaju opšte izbore 2018. i tek tada da planiraju ulazak u vlast na nivou BiH?

Pavić: I predsednik Dodik i njegova stranka su pokazali da znaju šta rade, da umeju da pobeđuju politički, i to na temeljima programa zaštite osnovnih srpskih nacionalnih interesa - i u Republici Srpskoj i šire. I za to zaslužuju sve čestitke i zahvalnost srpskog naroda u celini. Nadam se da će uspeti da valorizuju svoje dve velike pobede - na referendumu i na lokalnim izborima - gde god mogu, na što širem (nacionalnom) planu, i to sada, jer se gvožđe kuje dok je vruće. Imaju jedinstvenu priliku da se trajno profilišu kao državotvorna partija, ono što je SDS nekada bio (i što će, ako ne želi da nestane, morati ponovo da postane). Da li je to ulazak u Savjet ministara - to je stvar procene koja sadrži mnogo faktora i pažljivih procena o tome šta bi se tačno sad time postigle.

Ali sam siguran da je neophodno da grade na osnovu rezultata uspešnog referenduma, da pravno i politički legitimišu pobedu i izraz narodne volje, i da jasno, kroz političke i zakonodavne akte, odbace anti-dejtonsko delovanje Ustavnog suda BiH i ne priznaju tu vrstu (anti-dejtonske) nadležnosti bilo koje centralne ustanove BiH nad Republikom Srpskom. Ustavni sud nije uopšte imao pravo da poništava Dan RS, i bilo bi dobro da se, u skladu s tim stavom, institucije Republike Srpske i postave. Dakle, ne bi bilo dobro ići u kompromise tipa "izvršavanja odluke" Ustavnog suda i sl., već jednostavno reafirmisati Dan RS u skladu sa njegovom pred-dejtonskom prirodom - jer kao jedan od spomenika pred-dejtonskog postojanja i suvereniteta Republike Srpske - i u skladu sa entitetskim pravima definisanim u Dejtonskom sporazumu. Bilo bi takođe dobro ponovo problematizovati pitanje Suda i Tužilaštva BiH - opet na osnovu (ne)usklađenosti sa Dejtonskim sporazumom i tražiti brzo i konkretno rešenje. Naravno, u koordinaciji sa saveznicima, na prvom mestu Ruskom Federacijom, koja se profilisala kao najdosledniji i najprincipijelniji zaštitnik Dejtonskog sporazuma.

Poligraf: Da li je, po Vašem mišljenju, ispravna teza, koju iznose neki analitičari, da su ključ mira u našem regionu dobri odnosi između Srba i Bošnjaka, a pod patronatom Rusije i Turske?

Pavić: To bi bio dobar, odnosno najbolji ishod srpske resuverenizacije - dobri odnosi srpskog i muslimanskog faktora u BiH i Srbiji. Međutim, umesto traženja "patrona", možda bi bolje polazno stanovište bilo ono staro geslo "Balkan balkanskim narodima". Drugim rečima, sigurno da postoje, sa obe strane, istaknuti pojedinci i organizacije koji shvataju da nas niko ne može bolje pomiriti i uskladiti od nas samih, naravno, uz pomoć spoljnih sila ili faktora koji sami vide interes u takvom našem međusobnom sporazumu i dogovoru. Nemoguće je, međutim, ne primetiti da se politička volja za suverenim delovanjem ove vrste manifestuje skoro isključivo među Srbima. I Hrvati i bosansko-srpsko-crnogorski muslimani su, politički, u stalnoj potrazi za spoljnim "patronima", tj. pokroviteljima, a u stvari samo sebe preporučuju za instrumente tuđih ambicija. Da li tako treba da bude večno? Naravno, ima izuzetaka. Povratak Fikreta Abdića budi nadu u tom pravcu. Da ne govorim o hrabrom, samosvojnom i državotvornom istupanju ljudi poput Dževada Galijaševića, koji shvataju i na delu pokazuju kako može izgledati naša međusobna saradnja, zasnovana na zajedničkoj težnji ka suverenosti i nezavisnosti, kao i borbi protiv terorizma i ekstremizma na svim stranama.

Što se tiče spoljnih faktora, Rusija se tu nudi kao logični "posrednik u dobroj veri", jer niti ima teritorijalnih pretenzija, niti ima ambiciju da uspostavi režim ograničenih suvereniteta kakve je Zapad uspostavio na tlu bivše SFRJ. Uz to, Rusija već može da ponudi uspešan model pravoslavno-muslimanske saradnje, i to na više nivoa - od političkog, do kulturnog, bezbednosnog i državno-patriotskog.

Turska je država koja je u krizi kojoj se teško nazire kraj. Mešanjem u sirijski konflikt, odnosno aktivnim njegovim potpirivanjem u skladu sa prvenstveno američkim interesima, Turska je destabilizovala ne samo svoju južnu granicu, već i svoje unutrašnje prilike. Dobar je i vrlo pozitivan razvoj događaja koji je na sceni posle neuspelog prevrata od 15. jula, u smislu obnove odnosa sa Rusijom i vraćanje konstruktivnijoj ulozi u Siriji. Mada, stiče se utisak da Erdogan sve što radi - radi više pod prinudom i u skladu sa pragmatičnim potrebama trenutka. Odnosi sa zapadnim NATO partnerima su destabilizovani i međusobno poverenje temeljno poljuljano, a i sa EU su odnosi zaoštreni. Bilo bi sjajno kada bi Turska na delu pokazala konstruktivnost, i složila se sa Rusijom da odnose i na Bliskom istoku i u našem regionu treba vratiti u okvire međunarodnog prava, poštovanja suvereniteta i uvažavanja međusobnih interesa. Kada bi Turska krenula ruskim putem na prostoru bivše SFRJ i kao imperativ videla ne "širenje svog uticaja" nego povratak mirnijeg i konstruktivnijeg suživota, prožetog uzajamnim uvažavanjem verskih i kulturnih tradicija - to bi bio najoptimalniji scenario. Međutim, pitanje je da li je Erdoganova destabilizovana Turska za tako nešto sposobna, u nekom dugoročnijem, strateškom smislu.

Što se tiče zapadnog faktora - s njim je, onakvim kakav je danas, nemoguće razmatrati ovaj poželjni scenario, jer se njihova politika na ovim prostorima, unazad 25 godina, zasniva na politici zavadi-pa-vladaj, na favorizovanju ne toliko muslimanskog koliko islamističkog faktora - ne iz ljubavi prema muslimanima već samo radi njihovog korišćenja kao anti-srpske, odnosno anti-ruske pa i anti-pravoslavne poluge u zapadnim rukama - i na ambiciji permanentne rekolonizacije celog ovog prostora. Da li je to ta "privlačna" perspektiva koju nam nude oni koji bi i dalje da izvršioci te politike, kao što je sadašnje političko Sarajevo - permanentni konflikt i natezanje sa susedima, uz nastavak osiromašenja i gubitka ekonomskih, socijalnih i, na kraju, svih preostalih sloboda? U pravoslavno-srpskim redovima sigurno postoji takva volja – a još čekamo veću organizovanu muslimansku snagu koja slično razmišlja.

Poligraf: Da li je zaista Dodikov SNSD "proruska separatistička partija", kako su to, nakon referenduma u Srpskoj, ocijenili zapadni mediji?

Pavić: U strahu su velike oči. Kontrolisani zapadni mediji i političari u svakom svom neuspehu, zasnovanom isključivo na njihovoj katastrofalnoj politici - vide "ruske prste". Gde su bili ti “zli” Rusi svih ovih godina, kada je isključiva odgovornost za situaciju u regionu bila čvrsto u rukama političkog Zapada? Kako to da navodno sposobni zapadnjaci nisu uspeli da naprave ništa dobro, pozitivno, trajno na ovim prostorima dok je Rusija bila van igre? Kako to da nisu pozitivno iskoristili ekstremnu kooperativnost skoro svih srpskih političkih faktora, dok su Rusi uglavnom samo aminovali zapadne recepte? I, sad su im krivi Rusi, kada neki narod, odnosno politička snaga poput Dodika i SNSD, najzad kaže - dosta je bilo ove neokolonijalne zapadne tiranije, mi samo hoćemo ono što nam verifikovano, potpisano pripada, mi samo hoćemo izvorni Dejton – inače čistu kreaturu Zapada. To su neozbiljne optužbe, cinično prebacivanje odgovornosti sa sebe, sa političkog Zapada kao glavnog krivca za izuzetno loše stanje - u svakom pogledu - u kom se našao ceo region. Krivi su im Rusi što su podržali izvorni Dejton? Ma, kako da ne...

Naravno, oni će nastaviti da lansiraju besmislice preko nekad slavnih “slobodnih” zapadnih medija, jer im se može, baš kao što su lansirali besmislice o Sadamovom oružju za masovno uništenje, Gadafijevoj “tiraniji”, itd. S tim što su zapadni mediji, tokom poslednjih godina, sami sebe diskreditovali. Politički Zapad nije iskoristio jednopolarni momenat na opštu dobrobit - več samo na dobrobit onih sada već čuvenih prvih 1% po bogatstvu - i sada su im drugi krivi kada im se ta, na agresivnoj globalizaciji zasnovana kula od karata – ruši.

Poligraf: Koje sve opasnosti prijete Srpskoj u narednim sedmicima i mjesecima i mogu li se te opasnosti preduprijediti i kako?

Pavić: Srpskoj, tradicionalno, praktično otkako se osušilo mastilo na potpisanom Dejtonskom sporazumu, preti pritisak da se utopi u unitarnu BiH i samoukine ili se pretvori u ljušturu bez sadržaja. To nije nikakva floskula, lično sam to imao prilike da doživim još u periodu 1996/97. I to neće stati, nemojmo imati iluzija. Politički Zapad se nikad ne predaje - ali isto tako ume da se prilagodi kada naleti na tvrdo, odnosno na principijelnost i odlučnost. Republika Srpska je već otvorila nova poglavlja odnosa sa Rusijom i Kinom, i tu treba da uradi maksimum - i na ekonomskom, i na bezbednosnom, i na kulturnom planu, i to tako da se oseti opšta korist od toga u narodu. Da običan svet oseti konkretne dobiti nacionalno vođene politike.

Naravno, politika očuvanja odnosa sa Srbijom na najvišem nivou je nešto što se, uverili smo se tokom ovih godina, podrazumeva u rukovodstvima Republike Srpske - čak i kada dođe do neslaganja. Profil Republike Srpske je, tokom poslednih godina, znatno povišen i pojačan u samoj Srbiji, što zbog postepenog izrastanja predsednika Dodika u državnika, što zbog odličnog rada ustanova Republike Srpske u samoj Srbiji, kao npr. Predstavništva u Beogradu, koje je znatno diglo vidljivost Srpske sa druge strane Drine. Republika Srpska je postala inspiracija, svojevrsna okosnica srpskog državotvornog delovanja i bar delimične resuverenizacije. Referendum je bio prva veća opštenacionalna pobeda u dugo vremena, i tako je kod mnogih u Srbiji i doživljen. Što znači da treba nastaviti tim putem - hrabrog i odlučnog, ali smirenog isticanja i odbrane (opšte)nacionalnih interesa. Isto tako, nije slučajno predsednik Rusije Vladimir Putin primio predsednika Dodika nekoliko dana pre referendum, u naglašeno prihateljskoj atmosferi. To je vrlo snažna poruka. Kao i činjenica da je kineski ambasador u Beogradu nedavno prisustvovao svečanom otvaranju Dana Srpske u Srbiji u Sava centru - i bio burno pozdravljen. To su putokazi. Sreća prati hrabre, večito povlačenje je garancija večitog gubitništva, a onaj ko je čvrst naći će dostojne saveznike.

Osim ovih opštih smernica, jasno je da se, tokom poslednjih meseci, i MUP Republike Srpske kvalitetno opremio za nove izazove, i ne deluje kao da će tu stati. Bez te čvrste bezbednosne komponente - sve drugo je na krhkim nogama. A to je, ujedno, dodatno ohrabrenje Srbiji da i ona već jednom obnovi svoju časnu vojnu tradiciju, koja je neotuđivi deo našeg nacionalnog identiteta.

Redakcija