Kecmanović: Kako ugoditi Sarajevu

Bošnjačka politika testira Vučićev evrofanatizam i htela bi da Srbiji što skuplje naplati dobrosusedske odnose, ali u Sarajevu izgleda ne znaju da Brisel vrednuje Vučićevo „bacanje u noge“ ali i bošnjačko zanovetanje.

Počev od Đinđića, preko Koštunice i Tadića, do Nikolića i Vučića, nijedan lider Srbije nije uspeo da normalizuje odnose sa BiH. Preciznije, odnose sa bošnjačkim kantonima, jer sa Srpskom su po prirodi stvari više-manje dobri, a Herceg-Bosnu ti odnosi i ne zanimaju.

Đinđić je isporučio prvog predsednika Srbije. Za Koštuničinog mandata najveći broj optuženih otišao je u Hag. Tadić se poklonio žrtvama u Srebrenici. Ali, niko od pobrojanih lidera posle Miloševića nije toliko zapeo da te odnose unapredi koliko Vučić. Zarad napredovanja ka EU, otrpeo je kamenovanje u Srebrenici, one koji su linč dozvolili gostio je u „Kolarcu“, nosio im milionske poklone i sl.

U to ime, ubedio je Dodika da ublaži retoriku i odloži referendum o vraćanju pravosuđa u nadležnost RS, iako po Dejtonu i pripada entitetima, a Srbija je trebalo da to i garantuje. Podržao je Ivanića i Bosića u popuštanju bošnjačkim predstavnicima u zajedničkim organima, iako je Savez za promjene prekoračio granicu poverenja biračkog tela RS. Bolji poznavaoci bosanskih prilika i bošnjačke politike upozoravali su da sve to, pa i više od toga, neće biti dovoljno...

Ali, izgleda da je „Srbijancu“ Vučiću ipak trebalo nekoliko odlazaka u Srebrenicu, a Ivaniću i Bosiću čak pola godine radnog iskustva u Sarajevu. Nedugo posle prošlogodišnje Srebrenice, politička Baščaršija je zaključila da je komemoracija pala u senku pratećeg bezbednosnog, međunarodnog i političkog skandala, te da je odlazak Bakira Izetbegovića u Beograd bilo zapravo izvinjenje bošnjačkog lidera. „Majke Srebrenice“ su to sažeto i zvanično formulisale: „Vučić nam je ukrao Srebrenicu prošle i zato je nepoželjan ove godine.“

Na sličan način tamo su, naknadno, protumačili i poklon od pet miliona evra kao srpsko iskupljenje za genocid i još i pomoć Srpskoj, pošto se Srebrenica nalazi u manjem entitetu. Jasno je da bošnjačka politika testira Vučićev evrofanatizam i da hoće Srbiji što skuplje da naplati dobrosusedske odnose, ali u Sarajevu izgleda ne znaju da Brisel vrednuje Vučićevo „bacanje u noge“ ali i bošnjačko zanovetanje.

Politizacija srebreničke tragedije nije postala samo glavni instrument bošnjačke politike nego je proizvela i čitavu mrežu NVO (Majke Srebrenice, Žene Srebrenice i Žepe, Porodice Srebrenice itd.) koje su se nametnule kao međunarodno uticajniji partner vlastima u Sarajevu. Pred manipulacijama Ćamila Durakovića, koje su iscrpile i Vučićevu upornost, postavlja se pitanje šta su zapravo sarajevski uslovi normalizacije odnosa s Beogradom. Sumirajući šta godinama pišu i govore bošnjački političari, novinari i intelektualci, spisak bi bio poduži.

Prvo, da Srbija mimo odluke haškog suda pravde prizna da je izvršila agresiju na BiH i počinila genocid u Srebrenici. Drugo, da u skladu s prethodnim, Srbija plati ratne reparacije Bošnjacima od nekoliko desetina milijardi dolara, tako da svaki musliman dobije bar po deset hiljada. Treće, da Srbija izruči Dodika u lancima, a Ivanića i Bosića bar uslovno kazni zbog toga što su mu se pridružili u odbrani datuma dana republike i odbijanju rezultata popisa. Četvrto, da Srbija kao potpisnica zatraži dalju reviziju Dejtona. Peto, da ultimativno podrži ukidanje RS kao „genocidne tvorevine ratnih zločinaca“. Šesto, da Srbija prekine sunarodničke veze sa Srbima u BiH jer oni „i nisu Srbi nego Bosanci koji su primili pravoslavlje“. Sedmo, da Srbija podrži unitarnu Bosnu kao bošnjačku državu sa dve manjine. I da posle svega toga premijer Srbije upita: „Treba li još nešto?“

Ovoj iskrivljenoj svesti tokom rata kumovali su zapadna diplomatija, globalni mediji, svetski poznati intelektualci. A posle rata nastavile da podgrevaju beogradske autošovinističke NVO. U intervjuima drugosrbijanskih vedeta koje defiluju stranicama sarajevskih njuz-magazina „Dani“ i „Sl. Bosna“ lako je prepoznati inspiraciju za sva pomenuta bošnjačka nerealna htenja i naivna očekivanja. Po sistemu „što je babi milo...“ ljudi tamo iskreno veruju da su Biserko, Luković, Prokić i dr. u Srbiji mnogo uticajni politički faktori koji samo treba da dođu na vlast pa da Beograd počne da ispunjava njihove želje. A jednu od takvih želja, rezoluciju o genocidu u Srebrenici, ta grupa autošovinista inicirala je za naredno zasedanje Skupštine Srbije.

Po završetku rata, na pitanje kada će BiH biti mirna i stabilna, A. Izetbegović je odgovorio: „Kada Hrvatska postane demokratska, a Srbija dovoljno slaba.“ I eto, Hrvatska je ušla u EU, što bi trebalo da znači da je postala demokratska. Srbija, međutim, barem prema Vučiću, ne samo da nije dodirnula dno nego je postala „politički najstabilnija i ekonomski najuspešnija u regionu“. Nije li onda konačno vreme da Izetbegovićima, koji predstavljaju samo bošnjačke kantone, a ne BiH, Vučić poruči da svoje probleme rešavaju u Banjaluci kod Dodika i u zapadnom Mostaru kod Čovića, a ne u Beogradu. I to obavezno konsenzusom, kako i nalaže Dejtonski sporazum koji je 1995. u ime Srpske potpisao tadašnji predsednik Srbije.

(Izvor: Politika, Autor: Nenad Kecmanović)