Oproštajno pismo Sergeja Trifunovića Nebojši Glogovcu

Sergej Trifunović se dirljivim tekstom oprostio od svog prijatelja i kolege Nebojše Glogovca.

Glumac se vratio u dane kada je upoznao čitavu ekipu sa klase, i neka vremena koja se više nikada neće vratiti.

U svom oproštajnom pismu za Nedeljnik, Sergej nije štedeo reči, suvišno je bilo šta dodati. Njegovo pismo prenosimo u celosti.

"25. jun, 1990. Bife FDU. Upoznajem ljude koji su sa mnom u užem izboru na akademiji, nas 14. Tu smo dakle, mi odabrani. Dvadeset dana pre toga: izbacuju me iz srednje škole pred kraj druge godine, upisujem vanredno, polažem celu drugu godinu, svih 13 predmeta za 4 dana vanrednog ispitnog roka, spremam prijemni (monolog, recitacija, monolog, dve imitacije) uzimam dokumenta, sedam na voz i bežim iz Užica za Beograd na prijemni na FDU.

Imate pitanje o buducnosti?

Ali to je tema nekog drugog, kung-fu filma.

Uzbuđen sam jer tamo, naravno, očekujem da ću naći sebi srodne nemirne duhove koje provincija šutira u guzicu, talentovane avanturiste kojima je i svet mali. Prolazak u uži izbor za mene se nije dovodio u pitanje. Kao i sam upis na Akademiju, da se razumemo. S ove distance, prilično nadobudno za nekog klinca od 17 godina. Srećom, ni tu nisam bio sam. U uži izbor prolazi nas 14, čini mi se samo njih par iz Beograda, ostali uglavnom Valjevo, Pančevo, Sisak, Sremska Mitrovica, Nikšić, Kruševac, Niš, one moje srodne duše, za koje sam duboko verovao da postoje po pripizdinama od Vardara pa do Triglava. No svi su nekako stegnuti, uplašeni, odmeravamo se, od jutra do mraka trudimo se da udovoljimo zahtevnim i velikim profesorima ove monumentalne ustanove koja će nam svima promeniti živote nabolje.

U toj gomilici goluždravaca, tražeći tu srodnu dušu, odmah se povežem sa jednim čičkavim crnomanjastim likom iz Pančeva. Studirao psihologiju dve godine, ćale mu je prota, majka iz Nevesinja, kao i moja poreklom. Brz, duhovit, prešarmantan, sitne pronicljive okice koje nekako postanu nevidljive kad mu se celo lice razvuče u osmeh, pa se i one tako nevidljive smeše. Taj, čini mi se, takođe nema dilemu oko svog prijema u ovu ustanovu snova, i krije svoje čelično samopouzdanje da ne bi smetao tuđim strahovima. Divno, nisam sam. Prećutni sporazum o drugarstvu pada nekako odmah. Nakon pet dana celodnevnog ispitivanja potencijalnih novih studenata ide onaj najbolniji deo, pun jezive neizvesnosti: neko će morati da otpadne.

Sedimo dole, u mraku bifea, pušimo, tu i tamo neko prolomi napetu tišinu, napolju je već uveliko mrak lepljivog letnjeg dana, gore na hodniku gde treba da okače konačne rezultate, promiču senke. Trzamo se na svaku. Konačno, izađe mlađahna ženska osoba i objavi sa vrha stepeništa: "Rezultati su na oglasnoj tabli!" Nastaje stampedo. Za stolom ostajemo samo ja i moj novi prijatelj, stariji neke tri godine od mene. Pogledamo se i kažemo u isto vreme: "Završimo pljugu..." smeh. Gore vriska i cika. Što od oduševljenja, što od bola i razočaranja. Završavamo šmekerski lagano tih 5-6 dimova, pogledamo se opet, bacimo kosku i kažemo, opet u isto vreme: "Ajmo."

Dolazimo do oglasne table. Devet kandidata. Vidimo njegovo ime na drugom mestu, moje na četvrtom. Mission accomplished. Opet koska i snažan zagrljaj. Lepa i vrlo talentovana I. N., iz Beograda, ne nalazi svoje ime na spisku. Vrlo tiho i hladno, za sebe, kaže: "Ja ću da se ubijem." Okreće se i izleće sa Akademije. Nas dvojica se pogledamo i trk za njom. Stigli smo je jedva dole kod ulice.

Iskusni student psihologije i psiholog naturščik praktikuju svoj life coaching. Student psihologije koji je upravo upisao glumu očigledno zna sa ženama. Gledam ga, slušam i mislim se kako je njegov razoružavajući šarm mnogo jači i ubedljiviji nego sve što je mogao naučiti za te dve godine na Filozofskom. Ja statiram u kukuruzu i hvatam pokoju loptu koja se odbija od obruča. Mnogo suza i više desetina minuta kasnije, I. N. nekako pomirena seda u 67-icu i odlazi kući. Čini mi se, čak i nasmejana. Nas dvojica se pogledasmo još zadovoljniji: svašta smo odradili danas. Upisali glumu, možda i spasli neki život.

Sretao sam je kasnije, završila je svetsku književnost. Uvek pomislim: good job, Glogovac.

U sledećim danima, ta centralna ličnost naše devetočlane klase, otkrivala je sloj po sloj svoje zamamne ličnosti unedogled, kao da im nije bilo kraja i svaki je bio uzbudljiviji i misteriozniji od prethodnog: neprejebivi igrač bilijara koji ima bilijarski tak iznad kreveta svoje spavaće sobe u Pančevu kraj ogromnog postera Džeka Nikolsona, koji je partije završavao sa smirenošću i snajperskom preciznošću profesionalnog ubice i Majkla Džordana. Pronicljivi i do srži bezobrazan karakter koji kada bi vam zalepio dijagnozu ili presek situacije, mogli biste samo da ućutite ili se iznesete iz prostorije. Srčani fajter koji bi bez problema mogao da se zaleti na njih 20. Beskompromisni glasnogovornik svake situacije koji bi vam odmah skresao istinu u lice i betonirao je tu i odmah. Imali ste pravo samo da se ljutite. Pritom, sa rečima je bio toliko vešt u maloj jedinici vremena, da je bukvalno bio knjiški primer da suština bez forme ne dobacuje daleko.

Najduhovitiji i najinteligentniji lik koga ste ikad videli, onaj pored koga su svi hteli da budu, onaj pored koga se uvek valjate po podu od smeha i smejete se i sutradan forama od sinoć. O ženama da ne pričam. Onaj pored koga se osećate bitnijim i jačim. U svim vežbama na prvoj godini glume, koje su ogoljavanje i otkrivanje sebe samog, takozvano: "ja u datim okolnostima", dok smo se mi ostali gubili i nalazili, propadali i dizali, taj čičkavi se praćakao kao u punoj kadi koju je lično napunio i vodu podesio po temperaturi koja mu je savršeno odgovarala. Činilo se da možeš da ga baciš bilo gde i on bi svaku okolnost podredio sebi i okrenuo je u svoju korist. Činilo se da je to mačka kakvu nikada niste videli.

Pošto nismo smeli da se bavimo glumom nigde van Akademije prve dve godine, otišli smo klasno kolektivno u Pančevo, da odgledamo predstavu amaterskog pozorišta "Mušica" po Rucanteovom tekstu, u kome je on igrao glavnu ulogu. Bio je to neki zvanični oproštaj sa amaterizmom. Amaterizmom...??! Ono što smo tamo videli to veče, ostavilo je impresiju u nama kao, verujem, u svakom gledaocu "Radovana III" ili "Kralja Ibija". Predstave se i ne sećam, ali to što smo videli od nesvršenog studenta psihologije bilo je nešto o čemu sam noćima razmišljao.

Naš klasni kolega Boris Pingović se usred njegovih beskrajnih bravura u jednom trenutku uhvatio obema rukama za glavu i prošaputao: "Bože, šta ja tražim na glumi..." Pisac ovih redova, inače sin glumca, odrastao na daskama od svoje osme godine života, trostruki prvak Srbije u recitovanju, dobio je večni kompleks i video kako neko diže lestvicu visoko, na četrnaesti sprat, a on je u prizemlju. I nema lifta. Ne zna ni gde je stepenište. Sve ono što se dalje moglo videti u našem glumačkom i ljudskom odrastanju i sazrevanju u toj "staklenoj bašti" kako je umeo da kaže naš profesor Vlada Jevtović, bilo je za pamćenje.

Oprostite mi svi fanovi Nebojše Glogovca - Zorana Radmilovića našeg doba - gledali ste "Ubistvo s predumišljajem", "Kengura", "Klopku", "Ustav Republike Hrvatske", predstave "Hadersfild", "Razbijeni krčag" i "Bure baruta", ali najbolje niste videli: Čehovljevu "Prosidbu", Šekspirov "Nenagrađeni ljubavni trud", Rucanteovu "Mušicu", i kunem se, najboljeg "Magbeta" ikada. Nepotrebno je da kažem kako sam upijao svaki njegov gest u tim godinama, trudio se da uhvatim taj nevidljivi i nedokučivi način razmišljanja, učio od njega i vrlo svesno ga imitirao. Imao sam priliku koju retko koji glumac na svetu ima, da imam svog glumačkog idola tu pored sebe, na svojoj klasi. Glumca od koga sam najviše naučio.

Vreme koje je dolazilo donelo nam je svašta. Sve ću to u skladu sa svojom ljubomorom i lepim vaspitanjem sačuvati za sebe, jer mi smo porodica i makar razmenili 15 rečenica u osam godina, porodične stvari ostaju samo u kući i ne iznose se napolje pred svetinu. I kakvi nam god lični odnosi u datom momentu bili, čuvali smo se pred drugima i nismo dali na ovog drugog. To je valjda bezuslovna ljubav i poštovanje.

U vremenu koje je dolazilo, on je i dalje bio jedini naš glumac koji je nekom svojom ulogom mogao da mi priušti besanu noć. Kad sam iz "Stupice" posle "Hadersfilda" došao kući, šetkao sam se i pušio do 5 ujutru. Opet je lestvica dignuta. Šta je moja sledeća uloga? Hoću li moći da napravim nešto barem približno ovako upečatljivo, duboko i snažno? Kada je otišao Fasbinder, Hana Šigula je zavapila: "Ko će sad od nas tražiti više?!" On je taj koji me je terao da tražim od sebe preko granica, da kopam dublje i jače, samim svojim postojanjem na sceni. Pada mi na pamet rečenica Medžika Džonsona (bez ikakve namere o bilo kakvom poređenju): "Igrao sam svoju košarku, kako sam najbolje znao i umeo. Ali sam uvek sa puno pažnje gledao šta radi Leri Bird. I koliko god sam mislio da napredujem, bio sam vrlo svestan da tamo negde, u polumraku neke sale u Bostonu, Leri vežba..."

Poslednji slučajni susret pre samo par meseci, ispred Železničke stanice: ja na svojoj plavoj vespi, sunčan i lep dan, naravno koji će mi kaciga, pored mene staje neki motor s moćnijom kubikažom, lik s kacigom diže vizir i kaže: "Gde je kaciga, Trifunoviću?" - "Imaš odličnu radnju na Novom Beogradu, veliki izbor", kažem ja u maniru bezobraznog Glogovca, kako me je i učio. On skida kacigu, ja ga prepoznajem i prasnemo u smeh. Pali se zeleno. "Aj, budi dobar", kaže on i posle mnogo godina vidim taj osmeh, miran i sladak, onaj kad okice postanu nevidljive i celo lice se smeši. "Ljubim te! Ljubi Sunčicu", dovikujem ja i svako opali po gasu na svoju stranu.

Naravno, na kratkom putu do pozorišta, razmišljam o njemu. Kako ga dugo nisam video srećnijeg i zadovoljnijeg. Pomislim odjednom kako sam hteo da siđem s motora i da ga zagrlim. Onda se začudim toj svojoj pomisli. Ajde, ne patetiši, srešćemo se.

Desetak dana pre toga, drugarica mi pošalje fotku koju je uslikala u vreme onih velikih protesta protiv Miloševića, kad je Beograd bio svet. Gledaj šta sam iskopala kod majke, kaže. Ukapiram da je to jedina fotografija nas dvojice. Imamo grupnih fotografija, iz predstava, filmova, sa klase, ali ovo je jedina fotografija na kojoj smo nas dvojica. Pošaljem mu je odmah. Gledaj reko' ovo: duet šiptarski terorista i sirijski izbeglica. Vidim da je dobio, ništa ne odgovara. Posle par dana stiže mi poruka: "Pošalji mi, molim te, opet onu fotografiju, beba se igrala telefonom i izgleda izbrisala."

Ne znam šta sam sve osetio poslednjih dana. Sve je bilo jebeno brzo, u maniru njegovog života, vozača koji je uspeo četiri puta da upravljajući volanom, okrene automobil na krov. U tom redu plača, smeha i opet plača i smeha, osetio sam da sam ostao sam. Bilo mi je žao što nismo parkirali motore i zagrlili se. Što nismo stigli da se ispričamo. Setio sam se predstave Bitef teatra "Ziggy Stardust" iz devedesetih: u jednoj sceni, Mark Bolan koji je sasvim sigurno bio najtalentovaniji predstavnik svoje generacije kojoj je pripadao i Dejvid Bouvi, gine u saobraćajnoj nesreći. To na sceni naravno ne vidimo. Vidimo Bolana koji posle svirke, skida gitaru, i pre nego što izađe sa scene, spusti nežno ruku na Bouvijevo rame i kaže: "Dalje ćeš morati sam..."

Bolelo me je što nisam imao ni taj pozdrav. Naša profesorka psihologije, predivna Tijana Mandić, napisala mi je: "Gledala sam vas kako odrastate, rastete u velike glumce. Otišao je veliki talenat s njim. Zato ti sada moraš da glumiš i za njega i za sve nas koji smo gladni kulture u ovoj zemlji." Učiniću sve da te ne izneverim.

Možda se Glođ i neće naljutiti na mene što ovo pišem. Dan nakon što je otišao, imao sam predstavu "Voz" u Zvezdara teatru. Živ nisam bio kako ću uspeti da se uopšte dovučem do pozorišta. Bubnjalo mi je u glavi ono što mi je Tamara Vučković rekla prethodne noći: "Zvao me je osmog januara i rekao mi: ja više nikada neću stati na scenu." Znao je. Pokušavam da se skupim, boli me svaki deo tela, perem zube i odjednom ga osetim pored sebe. Ne baš pored sebe, negde malo iznad, u kupatilu.

Okrenem se i kažem: "Aj sa mnom na predstavu!" Pristaje na keca sa onim osmehom koji ozari celo lice i skuplja okice. Da ne prdim previše, ali dobar deo te publike od 270 ljudi to veče, kažu da su nas na sceni videli svu trojicu, Voju, mene i njega. Voja je zamolio za minut ćutanja a ja, videvši kako se Glogi kao i uvek mršti na P od patetike, i kako se taj osmeh koji skuplja okice razvlači u onu grimasu koju je naš profesor krstio sa "ućebani bizon", kaže: "daaaj Vojo, ne kvari...", pozovem na aplauz.

Nije Glogovac čovek za minut ćutanja, to je čovek za deset minuta aplauza. I toliko je trajao taj aplauz njemu to veče u Zvezdari.

Eto. Zavesa se ne spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A ti ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije.

I da: zaista bih voleo da me baš ti sačekaš tamo, kad dođe moj čas. Niko drugi. Prvo ti. Ako budeš mogao i hteo naravno, bez presije.

I znaš šta, Lobanja: srušićemo i to pravilo, dići ćemo lestvicu: srešćemo se mlađi. Puno, puno mlađi.

Voli te Tvoj,

Sera."

Izvor: Nedeljnik

Preporučujemo