Pitanje Šmitovog izbora za visokog predstavnika (v. p.) postaje važna tema, ne samo u BiH i regionu, nego možda i povod globalnog odmeravanja snaga u SB UN. U Sarajevu bi hteli ovaj izbor da predstave kao jabuku razdora između Banjaluke i Beograda, a u priču se uključio i Incko u ostavci.
Još krajem 2012, ne samo Rusija nego i zemlje EU, bile su za ukidanje OHR jer „ničemu ne služi i istekao mu je rok”. Pominjano je i prelazno rešenje da se v. p. izmesti u Beč, ali – na insistiranje Amerikanaca – ne samo da je ostao u Sarajevu, nego i zadržao bonska ovlašćenja.
Međutim, tokom dugih godina rvanja s više visokih predstavnika, Dodikova postava na vlasti u Srpskoj razvila je efikasne metode blokiranja antidejtonskih pritisaka OHR-a, a Rusija se vratila na Balkan. Kršenja Aneksa 4, odnosno Ustava BiH, te Aneksa 10, koji za visokog predstavnika predviđa samo konsultativne nadležnosti, više nisu prolazila. A pošto su bonska ovlašćenja kompromitovana, Incko ih više nije primenjivao i „prepustio je lokalnim akterima da se sami dogovaraju”.
Od takvog internog bosanskog dogovaranja, naravno, nije bilo ništa, pa je protektorat težište pritiska na Srpsku prebacio na Ustavni sud BiH, u kojem su kontrolni paket držala četiri stranca. Da se vlasi ne dosete, jedan v. p. je praktično zamenjen četvoricom, i to u domaćoj politički neutralnoj pravosudnoj instituciji.
Nakon više pretnji referendumom, Dodik ga je, uprkos odluci Ustavnog suda, najzad održao povodom datuma Dana RS i tako detronirao tu za javnost anonimnu sudijsku četvorku. Poslednjih godina Incko je nastavio da tiho lobira za „jedinstvenu bošnjačku Bosnu” i nemoćno trpi Dodikovo neprijatno bučno uzvraćanje.
Zašto je Incko, iako lišen autoriteta, ipak ostao u BiH 12 godina, koliko i svi njegovi prethodnici zajedno? Zato što se znalo da će izbor naslednika otvoriti pitanje opstanka institucije zapadnog tutorstva nad Bosnom. Na onlajn konferenciji u SB UN Dodik i Čović su najzad dobili priliku da kažu svoje o Incku i njegovim izveštajima. Najviše ga je branio nemački ambasador, da bi već sutradan Nemačka lansirala Šmita za njegovog naslednika. Tako je preduhitrila prethodnu raspravu o tome da li je v. p. u BiH više uopšte potreban.
Rusija smatra da nije. Evropljani su sada za Šmita. Amerikancima ne smeta ni Incko s batinom bonskih ovlašćenja iza leđa, za nedajbože. Glavna alatka globalne moći Amerike je NATO, a uključivanjem CG i SM ionako je opkolio srpske zemlje. Veća polovina BiH, bošnjačko-hrvatska federacija je natofilna više nego da je već unutra. Srbija, pak, nije na protivničkoj strani, nego vojno neutralna, a Srpska je odavno odlučila da je sledi.
Na osnovu nedavne podrške PIK-a, zapadne zemlje pozdravljaju Šmita kao da je već ustoličen. Međutim, PIK ima status neformalnog tela, koje odlučuje konsenzusom i može samo da kandiduje. Ignorisanje ruskog stava da je „OHR anahronizam koji treba ukinuti”, može dodatno da isprovocira Moskvu da na SB UN sve zaustavi.
Može li proces izbora novog v. p. da zaobiđe SB UN i eventualni ruski veto? Sve je moguće i promotori Šmita će se pozivati na presedan s izborom Švarc-Šilinga. Ali u tom slučaju bi Šmit došao u BiH hendikepiran odsustvom neophodnog međunarodnog legaliteta i legitimiteta, pa bi svako mogao da osporava autoritet njegovih odluka. Dodik ga je još u ranoj fazi kandidature u telefonskom razgovoru upozorio da izbor v. p. podrazumeva i konsultaciju potpisnica Aneksa 10, među kojima su i Srpska i Srbija, a kasnije mu poručio da bez toga s njim „može samo razgovarati, ali ne i sarađivati”.
Prethodno je u Beogradu (31. maja) održan susret Srpska–Srbija, zvaničan i na najvišem nivou, gde je usaglašavan srpski stav prema novom v. p. U izjavama za medije Dodik je, po običaju, bio otvoreniji i direktniji. Vučić je, pak, uz nedvosmislenu podršku stavu sunarodnika u RS, diplomatski pohvalio ličnost i delo kandidata: „Šmit nije antisrbin”, „Nemačka je najveći investitor u Srbiji”. Ali i dodao da bi v. p. trebalo da izveštaje za UN šalje i u Beograd.
Bošnjački mediji su, očekivano, ovaj sastanak lažno predstavili kao Vučićevo obuzdavanje Dodika i dobrodošlicu Šmitu. A Incko, koji se tek nakon ostavke raspričao, jedino je in ekstenzo citirao Vučićeve komplimente Šmitu i cinično dodao da je Srbija i do sada imala priliku da komentariše njegove izveštaje.
Zanimljivo, upozorio je Šmita da ne dolazi u BiH bez bonskih ovlašćenja, što možda znači da bi njihovo ukidanje moglo da bude kompromis koji će Zapad ponuditi Rusiji. Još zanimljivije, bivši v. p. Petrič, koji je godinama stigmatizovao Dodika i Ruse kao „remetioce evroatlantskih integracija BiH” i hvalio se kako su ih on i Ešdaun ignorisali, sada, naprotiv, obeshrabruje Šmita, jer „nema plan kako da izađe na kraj s Rusima i Dodikom”.
Šmit očito ima plan da do stolice v. p. dođe kršenjem Dejtona u Veću za implementaciju mira (PIK) i u SB UN, ali nema drugi, još važniji plan. Ni reč nije rekao o tome šta će raditi ako dođe u BiH. Iz toga se da zaključiti da će nastaviti da dodaje gas u pogrešnom smeru, sve dublje u ćorsokak. U unitarnu BiH koja je dve i po decenije negativno testiranom na terenu. Istina, izjavio je „da dolazi da odvede BiH u EU”, a bolje da ni to nije. Priču o prelasku Bosne sa dejtonskog na briselski kolosek slušamo već tuce godina od Incka, dok bosanski tronožac, koji se 1995. klatio na dve noge (Bošnjaci i Hrvati), 2021. pehlivani na samo jednoj (Bošnjaci).
Jednako je neubedljiva i priča o posttrampovskom jedinstvenom nastupu SAD i EU u Bosni. Bivalo je takvih deklaracija i ranije. Zatim je Amerika prepuštala Evropi „njeno balkansko dvorište”. A onda se Amerika opet vraćala „nezavršenim poslovima u Bosni”. Prošle nedelje (2. juna) stigla je dobra ilustracija obnovljenog evropskog jedinstva i evroameričkog savezništva: SAD, uz pomoć Danske, prisluškuju Merkelovu i Makrona. Takvo, ne samo „jedinstvo”, nego i „bratstvo”, postoji između tri naroda u BiH odvajkada.
Još nešto poučno za kandidata za novog v. p.! U Mostar je u julu 1994. za gradskog upravitelja došao nemački političar Hans Košnik sa zadatkom EU da ujedini hrvatski i bošnjački deo „prestonice” FBiH. Pošto je već tokom prve godine snimio beznadežnu situaciju, koja se ni do danas nije promenila, pokupio se otišao. Da nije, nažalost, umro 2016, Šmita bi ovaj iskusni i mudri sunarodnik posavetovao da ostane kod kuće.
Zašto je Incko, iako lišen autoriteta, ipak ostao u BiH 12 godina, koliko i svi njegovi prethodnici zajedno? Zato što se znalo da će izbor naslednika otvoriti pitanje opstanka institucije zapadnog tutorstva nad Bosnom. Na onlajn konferenciji u SB UN Dodik i Čović su najzad dobili priliku da kažu svoje o Incku i njegovim izveštajima. Najviše ga je branio nemački ambasador, da bi već sutradan Nemačka lansirala Šmita za njegovog naslednika. Tako je preduhitrila prethodnu raspravu o tome da li je v. p. u BiH više uopšte potreban.
Rusija smatra da nije. Evropljani su sada za Šmita. Amerikancima ne smeta ni Incko s batinom bonskih ovlašćenja iza leđa, za nedajbože. Glavna alatka globalne moći Amerike je NATO, a uključivanjem CG i SM ionako je opkolio srpske zemlje. Veća polovina BiH, bošnjačko-hrvatska federacija je natofilna više nego da je već unutra. Srbija, pak, nije na protivničkoj strani, nego vojno neutralna, a Srpska je odavno odlučila da je sledi.
Na osnovu nedavne podrške PIK-a, zapadne zemlje pozdravljaju Šmita kao da je već ustoličen. Međutim, PIK ima status neformalnog tela, koje odlučuje konsenzusom i može samo da kandiduje. Ignorisanje ruskog stava da je „OHR anahronizam koji treba ukinuti”, može dodatno da isprovocira Moskvu da na SB UN sve zaustavi.
Može li proces izbora novog v. p. da zaobiđe SB UN i eventualni ruski veto? Sve je moguće i promotori Šmita će se pozivati na presedan s izborom Švarc-Šilinga. Ali u tom slučaju bi Šmit došao u BiH hendikepiran odsustvom neophodnog međunarodnog legaliteta i legitimiteta, pa bi svako mogao da osporava autoritet njegovih odluka. Dodik ga je još u ranoj fazi kandidature u telefonskom razgovoru upozorio da izbor v. p. podrazumeva i konsultaciju potpisnica Aneksa 10, među kojima su i Srpska i Srbija, a kasnije mu poručio da bez toga s njim „može samo razgovarati, ali ne i sarađivati”.
Prethodno je u Beogradu (31. maja) održan susret Srpska–Srbija, zvaničan i na najvišem nivou, gde je usaglašavan srpski stav prema novom v. p. U izjavama za medije Dodik je, po običaju, bio otvoreniji i direktniji. Vučić je, pak, uz nedvosmislenu podršku stavu sunarodnika u RS, diplomatski pohvalio ličnost i delo kandidata: „Šmit nije antisrbin”, „Nemačka je najveći investitor u Srbiji”. Ali i dodao da bi v. p. trebalo da izveštaje za UN šalje i u Beograd.
Bošnjački mediji su, očekivano, ovaj sastanak lažno predstavili kao Vučićevo obuzdavanje Dodika i dobrodošlicu Šmitu. A Incko, koji se tek nakon ostavke raspričao, jedino je in ekstenzo citirao Vučićeve komplimente Šmitu i cinično dodao da je Srbija i do sada imala priliku da komentariše njegove izveštaje.
Zanimljivo, upozorio je Šmita da ne dolazi u BiH bez bonskih ovlašćenja, što možda znači da bi njihovo ukidanje moglo da bude kompromis koji će Zapad ponuditi Rusiji. Još zanimljivije, bivši v. p. Petrič, koji je godinama stigmatizovao Dodika i Ruse kao „remetioce evroatlantskih integracija BiH” i hvalio se kako su ih on i Ešdaun ignorisali, sada, naprotiv, obeshrabruje Šmita, jer „nema plan kako da izađe na kraj s Rusima i Dodikom”.
Šmit očito ima plan da do stolice v. p. dođe kršenjem Dejtona u Veću za implementaciju mira (PIK) i u SB UN, ali nema drugi, još važniji plan. Ni reč nije rekao o tome šta će raditi ako dođe u BiH. Iz toga se da zaključiti da će nastaviti da dodaje gas u pogrešnom smeru, sve dublje u ćorsokak. U unitarnu BiH koja je dve i po decenije negativno testiranom na terenu. Istina, izjavio je „da dolazi da odvede BiH u EU”, a bolje da ni to nije. Priču o prelasku Bosne sa dejtonskog na briselski kolosek slušamo već tuce godina od Incka, dok bosanski tronožac, koji se 1995. klatio na dve noge (Bošnjaci i Hrvati), 2021. pehlivani na samo jednoj (Bošnjaci).
Jednako je neubedljiva i priča o posttrampovskom jedinstvenom nastupu SAD i EU u Bosni. Bivalo je takvih deklaracija i ranije. Zatim je Amerika prepuštala Evropi „njeno balkansko dvorište”. A onda se Amerika opet vraćala „nezavršenim poslovima u Bosni”. Prošle nedelje (2. juna) stigla je dobra ilustracija obnovljenog evropskog jedinstva i evroameričkog savezništva: SAD, uz pomoć Danske, prisluškuju Merkelovu i Makrona. Takvo, ne samo „jedinstvo”, nego i „bratstvo”, postoji između tri naroda u BiH odvajkada.
Još nešto poučno za kandidata za novog v. p.! U Mostar je u julu 1994. za gradskog upravitelja došao nemački političar Hans Košnik sa zadatkom EU da ujedini hrvatski i bošnjački deo „prestonice” FBiH. Pošto je već tokom prve godine snimio beznadežnu situaciju, koja se ni do danas nije promenila, pokupio se otišao. Da nije, nažalost, umro 2016, Šmita bi ovaj iskusni i mudri sunarodnik posavetovao da ostane kod kuće.
Karikatura: Milenko Kaličanin
Piše: Nenad Kecmanović
