U svojoj briljantnoj studiji "Pitanje imovine u 21. veku" (Die Eigentumsfrage im 21. Jahrhundert), filozof Aleksander fon Pehman istražuje koncept moderne imovine, strategije njenog opravdanja i posledice koje proizilaze: privatna kapitalistička imovina je neka vrsta logičke fikcije koja ne rešava goruće probleme čovečanstva. Naprotiv: ona je deo problema.
Gospodine fon Pehman, u vašoj nedavno objavljenoj knjizi „Pitanja imovine u 21. veku“ prvo razlikujete imovinu od posedovanja. Šta je uopšte imovina ili posedovanje?
Aleksander von Pehman: Za razliku od imovine, posedovanje opisuje stvarno fizičko ponašanje ljudi prema stvarima. Na primer, ne mogu da popijem kafu a da prethodno ne uzmem šoljicu za kafu, ili ne mogu da vozim auto a da ga ne posedujem, da nisam u njemu. Advokati su to postavili na takav način da neko poseduje nešto kada to ima u svojoj stvarnoj kontroli.
Imovina se, s druge strane, prilično razlikuje od poseda. Opisuje pravni odnos prema kome nešto pravno pripada meni ili nama. Navešću dva primera: ja sam posednik svog iznajmljenog stana jer živim u njemu; ali njen vlasnik je moj stanodavac, koji možda nikada fizički nije bio u stanu. U preduzeću su radnici ili zaposleni njegovi posednici jer rade u njemu; ali njeni zakoniti vlasnici, barem u kapitalističkim društvima, nisu radnici ili zaposleni, već su njeni akcionari, koji čak i ne moraju da znaju da su vlasnici delova kompanije.
Dakle, ako se postavlja pitanje vlasništva, kao što ja postavljam, onda je jedno od suštinskih pitanja da li ima smisla da oni koji rade u firmi i time uđu u nju budu i njeni vlasnici i to legalno, ili su to potpuno drugi ljudi koji imaju kontrolu nad onim što se dešava u kompaniji i sa njom.
Suočen sa globalnom krizom, sistem privatne kapitalističke svojine propada
Aleksandar fon Pehman: Mogu li da se vratim malo unazad? Na početku korona krize u pretprošlom maju, Svetska zdravstvena organizacija (SZO), koju ovde razumem kao predstavnika zajedničkog interesa čovečanstva, razvila je i dala predlog za istraživanje i proizvodnju vakcina protiv korona virusa u skladu sa zajedničkim planom širom sveta, tako da sve nacije i kontinenti mogu da učestvuju u njemu: multinacionalno istraživanje sa uporedivim testovima, solidarno i koordinisano od strane SZO.
Ali ovaj predlog su odbacile bogate nacije. Umesto toga, istraživanje i proizvodnja vakcina se ne obavlja zajednički, već privatno, u skladu sa zakonskim odredbama Svetske trgovinske organizacije (STO). Konkretno, to znači: Vakcine razvijaju i proizvode privatne kapitalističke farmaceutske kompanije kao što su Pfizer ili Moderna.
Posledica važenja ovog kapitalističkog prava svojine je da dok vlasnici korporacija, akcionari, ubiru ogromne profite prodajom vakcine bogatim zemljama kao krizni profiteri, siromašne zemlje globalnog juga ne dobijaju vakcinu jer to je za njih preskupo. Na bogatom severu, dakle, vakcinisano je oko 75 odsto, na siromašnom jugu, međutim, ni 10 odsto.
A ova niska kvota vakcinacije zauzvrat znači ne samo da mnogi ljudi umiru tamo u sirotinjskim četvrtima megagradova – što nikoga na severu ne zanima – već da nastaju i nove varijante korona virusa koje se ponovo šire širom sveta.
Ako se ova mutantna spirala nastavi, korona kriza će postati gigantski program preraspodele bogatstva pod režimom privatne svojine: bogati postaju sve bogatiji, siromašni sve siromašniji.
Verujem da je tok pandemije upečatljiv primer neuspeha aktuelnog svetskog režima privatne kapitalističke svojine pred ovom globalnom krizom. Kada bi sve nacije bile u zajedničkom vlasništvu i imale jednak pristup patentima i proizvodnim tehnologijama, bilo bi manje zaraženih, boravaka u bolnicama i smrtnih slučajeva, a pandemija bi se mogla mnogo efikasnije suprotstaviti.
Koliko se više treba bojati da će ovaj pravni sistem skroz otkazati kada se narednih decenija budu rešavali problemi nastali klimatskom krizom? Za mene sledi: Umesto postojećih privatnih, potreban nam je drugačiji, globalni i društveni sistem svojine.
Popularno
