Ruski plan da ujedini Evroaziju od mora do mora

Centar sveta se pomera. Dok je nekad bio lociran negde u Atlantiku, uravnotežen između Evrope i SAD-a, sada se kreće prema istoku. S usponom Azije, Rusija sada planira svoju ulogu u srcu dva kontinenta.

Godišnji Istočni ekonomski forum, koji se održava u Vladivostoku, upravo se završio. Fokusirajući se na razvoj ruskog Dalekog istoka i jačanje međusobne povezanosti između Rusije i Azije, on je postao ključna arena za promociju ruskog velikog evroazijskog partnerstva.

Partnerstvo je relativno nova inicijativa. Još od koncepta bivšeg sovjetskog premijera Mihaila Gorbačova o zajedničkom evropskom domu, Rusija je težila cilju stvaranja inkluzivne Evrope bez linija razdvajanja. Težnje ka Velikoj Evropi nezvanično su okončane 2014. godine „Majdanom“, koji podržava Zapad, koji je srušio demokratski izabranu vladu u Ukrajini i potvrdio da Moskvi neće biti mesto u novoj Evropi. Umesto toga, ona bi bila organizovana isključivo oko EU i NATO-a. Rusija je od tada napustila spoljnu politiku usredsređenu na Zapad koju je vodila u poslednjih 300 godina, otkako je Petar Veliki pokušao da „vrati“ Rusiju u Evropu.

Veliko evroazijsko partnerstvo smatra se izvodljivijom strategijom, u kojoj partnerstvo sa Kinom ima za cilj jačanje ekonomske povezanosti radi integracije Evrope i Azije u jedan veliki, ujedinjeni kontinent. Ovo je privlačna strategija za Rusiju, koja se našla na dvostrukoj periferiji ekonomskog razvoja u Evropi i Aziji, dok koncept Evroazije omogućava Moskvi da se pozicionira u epicentru Istoka i Zapada.

Cilj Velikog evroazijskog partnerstva je razvoj geoekonomske infrastrukture koja podržava multipolarni politički sistem, zamenjujući opadajući format globalizacije usredsređen na SAD iz prethodnih decenija.

Geoekonomija se može koristiti ili za dominaciju i hegemoniju, za stvaranje sistema „suverenih nejednakih“, ili se može koristiti za uspostavljanje multipolarnog sistema „suverenih jednakih“. U svakom slučaju, geoekonomska moć uključuje sposobnost iskrivljavanja simetrije zavisnosti. Jednostavno rečeno, kada je jedna strana zavisnija od druge, manje zavisna i moćnija država može izvući ustupke i političku moć.

Geoekonomija se može organizovati u tri stuba: strateške industrije, transportni koridori i finansijski instrumenti. Napori da se izgradnja nacije poveže sa industrijalizacijom u 19. veku imaju upadljive sličnosti sa geoekonomijom izgradnje regiona u 21. veku. Britanija je svoju hegemoniju svetu nametnula u 19. veku dominirajući nad ova tri ekonomska stuba: vodećom prerađivačkom industrijom, dominacijom mora i ključnim pomorskim koridorima i kontrolom nad glavnim bankama i trgovinskom valutom.

Da bi smanjile svoju prekomernu asimetričnu ekonomsku zavisnost od Britanije i njen naknadni nametljivi politički uticaj, SAD su nastojale da stvore sistem suverenih jednakih. Rešenje je bio američki sistem sa tri stuba: domaća prerađivačka industrija, železnice/luke i nacionalna banka. Francuzi i Nemci usvojili su sličnu ekonomsku politiku kako bi poboljšali simetriju u odnosima i na taj način zamenili britansku hegemoniju uravnoteženijim sistemom.

Krajem 19. veka, Rusija je na kraju usvojila istu ekonomsku strukturu sa tri stuba: ambicioznu industrijsku politiku za razvoj domaćih strateških industrija i obilje železničkog saobraćaja (uključujući trans-sibirsku železnicu) za povezivanje svoje ogromne teritorije i povezivanje Evropa sa Azijom, i učinila je napore da poveća svoju finansijsku autonomiju. Krajem veka, ona se pretvorila u jednu od najbrže rastućih ekonomija na svetu.

SAD su zamenile položaj Britanije kao hegemona i do nedavno su uživale nespornu dominaciju nad međunarodnim ekonomskim sistemom kontrolišući vodeće visokotehnološke digitalne industrije i protok prirodnih resursa, svetsko more i glavne transportne koridore, dok ugošćujući vodeće banke i učvršćujući američki dolar kao najveću svetsku trgovinsku/rezervnu valutu. Ova asimetrična ekonomska međuzavisnost rezultirala je time da su jedan centar moći i jedan skup kulturnih vrednosti nametnuti ostatku sveta.

Postoji prirodna sklonost uravnoteženju hegemona za obnovu suverene jednakosti. Čak i saveznici SAD teže uspostavljanju strateške autonomije. Kao primer, EU je u velikoj meri nastojanje da se uspostavi ravnopravnije partnerstvo sa SAD-om vođenjem zajedničke industrijske politike, obezbeđivanjem povoljnih transportnih koridora i energetskih cevovoda i uspostavljanjem razvojne banke EU i evra kao globalne valute.

SAD su prihvatile geoekonomski uspon EU do te mere da teži kolektivnoj zapadnoj hegemoniji pod vođstvom Vašingtona. Međutim, isto prihvatanje nije prošireno na suparničke sile poput Kine ili Rusije. Strategija SAD za očuvanje svog dominantnog položaja ista je kao i strategija Britanaca pre nje - da zadrže podele na evropskom i evroazijskom kontinentu kako bi sprečile nastanak bilo koje države ili zbirke država koje mogu osporiti njen primat.

Međutim, kako relativna moć Sjedinjenih Država opada, postaje im sve teže da se ponaša kao „beninji hegemon“ bez zloupotrebe svoje centralne administrativne uloge u međunarodnoj ekonomiji. Sve više koristi svoju kontrolu nad visokotehnološkom digitalnom industrijom, transportnim koridorima, bankama i dolarom za sankcionisanje i slabljenje protivnika. Nedavno je pokazala spremnost da takođe prisili geoekonomsku lojalnost od saveznika koji se usuđuju da kupuju ruski sistem gasa ili naoružanja, kineski 5G i druge digitalne proizvode, ili da trguju sa Iranom ili drugim američkim protivnicima.

Veliko evroazijsko partnerstvo ima za cilj da olakša prirodnu reorganizaciju međunarodnog ekonomskog sistema kako se era globalnog primata SAD približava kraju. Decentralizacija daleko od sistema usredsređenog na SAD će se postići ekonomskom povezanošću širom Velike Evroazije, kao i diverzifikacijom i stvaranjem džepova nacionalne strateške autonomije kako bi se izbeglo prekomerno oslanjanje na bilo koju državu.

U multipolarnom sistemu postoji balansni mehanizam protiv država koje koriste asimetričnu ekonomsku zavisnost kao oruđe za neopravdan politički uticaj ili kao oružje. Dakle, i protivnici i saveznici teže strateškoj autonomiji od sve prisilnijih SAD.

Slično, ako Peking koristi ekonomsku zavisnost drugih država kako bi maltretirao ili izvukao prekomerne političke ustupke, onda postoji mnoštvo drugih centara moći koji će smanjiti njihovo oslanjanje na Kinu. Ovaj mehanizam sugeriše da će Kina imati podsticaje da bude „prva među jednakima“, umesto da traži dominaciju i hegemoniju.

Ona sprovodi geoekonomsku inicijativu sa tri stuba razvijajući tehnološko liderstvo putem svog plana za Kinu 2025, nove transportne koridore putem svoje trilionske Inicijative za pojas i put i uspostavljajući nove finansijske instrumente kao što su banke, platni sistemi i internacionalizacija juana. Rusija na sličan način teži tehnološkom suverenitetu, kako u digitalnoj sferi tako i šire, kao i novim transportnim koridorima, poput Severnog morskog puta kroz Arktik, i, prvenstveno, novim finansijskim instrumentima.

Ono na šta bi se veliko evroazijsko partnerstvo trebalo usredsrediti je saradnja i integracija nacionalnih geoekonomskih platformi i drugih formata koji podstiču evroazijsku integraciju. Na primer, Kineska inicijativa „Pojas i put“ usklađena je sa Evroazijskom ekonomskom unijom pod vođstvom Moskve pod patronatom Šangajske organizacije za saradnju. Indija, Južna Koreja, Kazahstan, Turska, Iran i niz drugih država imaju svoje osebujne evroazijske integracione inicijative koje bi se mogle prilagoditi konceptu multipolarne Velike Evroazije suverenih ravnopravnih.

EU je takođe pozvana da učestvuje u Velikom evroazijskom partnerstvu kao način da se okonča format sa nultom sumom u Evropi koji je podgrevao tenzije sa Rusijom u prošlosti. Kako se ekonomski interesi Evrope postepeno pomeraju na istok, Evropa se nalazi između transatlantskog regiona i Velike Evroazije.

Autor: Glenn Diesen, profesor na Univerzitetu Jugoistočne Norveške i urednik časopisa Russia in Global Affairs. Pratite ga na Tviter-u @glenn_diesen. U njegovoj nedavnoj knjizi „Evropa kao zapadno poluostrvo Velike Evroazije: geoekonomski regioni u višepolarnom svetu“ profesor Diesen istražuje rizike, mogućnosti i dileme za EU. Sada je pitanje hoće li njeni lideri shvatiti koliko se brzo svet menja i iskoristiti te mogućnosti.
Prevod: Redakcija