Strategija Zelenskog da brani teritoriju po svaku cenu je bila pogubna za Ukrajinu – jedna od retkih stručnih i objektivnih analiza iz SAD.
Krajem 1942. godine, kada Vermaht nije mogao napredovati dalje na istok, Hitler je prebacio nemačke kopnene snage sa strategije „orijentisane na neprijateljske snage“ na strategiju „kontrolisanja prostora“. Hitler je zahtevao da njegove armije brane ogromne, uglavnom prazne i nebitne delove sovjetske teritorije.
„Kontrola prostora“ nije samo lišilo nemačku vojsku njene sposobnosti da koristi operativnu fleksibilnost i, iznad svega, da nadmaši sporog, metodičnog sovjetskog protivnika; zadržavanje je takođe gurnulo nemačku logistiku do tačke preloma. Kada je kontrola prostora kombinovana sa beskonačnim kontranapadima da bi se ponovo zauzela beskorisna teritorija, Vermaht je osuđen na sporo, grubo uništenje.
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, (verovatno uz savet svojih američkih i britanskih vojnih savetnika), takođe je usvojio strategiju kontrole položaja u istočnoj Ukrajini. Ukrajinske snage su se imobilizirale unutar urbanih područja i pripremile odbranu. Kao rezultat toga, ukrajinske snage su urbane centre pretvorile u utvrđenja za ono što je postalo „poslednja pozicija“. Zabranjeno je razumno povlačenje iz gradova poput Mariupolja koje je moglo spasiti mnoge od najboljih ukrajinskih trupa. Ruske snage su odgovorile metodično izolovanjem i razbijanjem branilaca koji su ostali bez mogućnosti da pobegnu ili budu spašene od drugih ukrajinskih snaga.
Prevladala je odlučnost Moskve da uništi ukrajinske snage po najmanju cenu života Rusa. Ukrajinske žrtve su uvek bile veće nego što je objavljivano od trenutka kada su ruske trupe prešle u istočnu Ukrajinu, ali sada, zahvaljujući nedavnim neuspehom ukrajinskih kontranapada u oblasti Herson, one su dostigle užasne nivoe koje je nemoguće sakriti. Stope žrtava su dostigle 20.000 ubijenih ili ranjenih mesečno.
Uprkos slanju 126 haubica, 800.000 artiljerijskih granata i HIMARS-a (američka raketna artiljerija), meseci teških borbi narušavaju temelje ukrajinske kopnene snage. Suočen sa ovom katastrofom, Zelenski nastavlja da naređuje kontranapade za ponovno zauzimanje teritorije kao sredstvo za demonstraciju da strateška pozicija Ukrajine u odnosu na Rusiju nije tako beznadežna kao što se čini.
Nedavno ukrajinsko napredovanje do grada Izijuma, veze između Donbasa i Harkova, delovalo je kao poklon Kijevu. Američki špijunski sateliti su nesumnjivo pružili Ukrajincima sliku oblasti u realnom vremenu koja pokazuje da ruske snage zapadno od Izijuma imaju manje od 2.000 lakih vojnika (ekvivalent američke paravojne policije, kao na primer, SWAT-a i vazdušne pešadije).
Ruska komanda odlučila je da povuče svoje male snage sa područja koje je otprilike 1 odsto nekadašnje ukrajinske teritorije trenutno pod ruskom kontrolom. Međutim, cena propagandne pobede Kijeva bila je visoka — u zavisnosti od izvora, procenjeno je da je između 5.000 i 10.000 ukrajinskih vojnika ubijeno ili ranjeno na ravnom, otvorenom području koje su ruska artiljerija, rakete i vazdušni udari pretvorili u polje ubijanja.
S obzirom na nesposobnost Vašingtona da okonča rat u Ukrajini porazom ruskog oružja, čini se izvesnim da će Beltvai umesto toga pokušati da pretvori ruševine ukrajinske države u otvorenu ranu na strani Rusije koja nikada neće zarasti. Od početka, problem sa ovim pristupom bio je u tome što je Rusija uvek imala resurse da dramatično eskalira borbe i okonča borbe u Ukrajini pod veoma oštrim uslovima. Ta eskalacija je sada u toku.
U javnoj izjavi koja nikoga ne bi trebalo da iznenadi, predsednik Putin je najavio delimičnu mobilizaciju 300.000 rezervista. Mnogi od ovih ljudi će zameniti redovne snage ruske armije u drugim delovima Rusije i osloboditi ih za operacije u Ukrajini. Drugi rezervisti će povećati ruske jedinice koje su već angažovane u istočnoj Ukrajini.
Vašington je uvek pogrešno shvatao Putinovu spremnost da pregovara i ograniči obim i destruktivnost kampanje u Ukrajini kao dokaz slabosti, iako je bilo jasno da su Putinovi ciljevi uvek bili ograničeni na eliminisanje NATO pretnje Rusiji u istočnoj Ukrajini. Strategija Vašingtona da iskoristi sukob za prodaju borbenih aviona F-35 Nemačkoj – zajedno sa velikim brojem projektila, raketa i radara savezničkim vladama Centralne i Istočne Evrope – sada ima negativan efekat.
Odbrambeni SAD-establišment ima dugu evidenciju uspeha u smirivanju američkih glasača besmislenim klišeima. Kako se u istočnoj Ukrajini razvijaju povoljni uslovi za Moskvu i jača pozicija Rusije u svetu, Vašington se suočava sa oštrim izborom: Objavljivati da je uspešno „degradirao rusku moć“ u Ukrajini, a svoje svoje akcije protiv Rusije smanjivati. Ili rizikovati regionalni rat sa Rusijom koji će zahvatiti Evropu.
U Evropi, međutim, rat Vašingtona sa Moskvom nije samo neprijatna tema. Nemačka ekonomija je na ivici kolapsa. Nemačke industrije i domaćinstva gladuju za energijom koja svake nedelje postaje sve skuplja. Američki investitori su zabrinuti jer istorijski podaci pokazuju da su nemački ekonomski rezultati često predznak teških ekonomskih vremena u SAD.
Još važnije, socijalna kohezija u evropskim državama, posebno u Francuskoj i Nemačkoj, je krhka. Berlinske policijske snage navodno sastavljaju planove za vanredne situacije kako bi se izborili sa neredima i pljačkom tokom zimskih meseci ako se uruši energetska mreža "multikulturalnog" grada. Nezadovoljstvo raste i čini prilično verovatnim da će vlade u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji verovatno slediti put svojih kolega u Stokholmu i Rimu, koji su izgubili ili će izgubiti vlast zbog koalicija desnog centra.
Od današnjeg datuma, Kijev nastavlja da obavezuje Moskvu tako što nabija poslednje ukrajinske rezerve ljudstva na rusku odbranu. Vašington će, insistira predsednik Bajden, podržavati Ukrajinu „koliko god bude potrebno“. Ali ako Vašington nastavi da crpi američke strateške rezerve nafte i isporučuje američke ratne zalihe Ukrajini, direktna bezbednost SAD će biti u direktnoj konkurenciji sa podrškom Ukrajini.
Rusija već kontroliše teritoriju koja proizvodi 95 odsto ukrajinskog BSP-a. Nema potrebe da pritiska dalje na zapad. U trenutku pisanja ovog teksta, čini se izvesnim da će Moskva završiti svoj posao u Donbasu, a zatim skrenuti pažnju na zauzimanje Odese, ruskog grada u kome su ukrajinske snage počinile strašne zločine nad građanima Rusije 2014.
Moskvi se ne žuri. Rusi agiraju metodično i promišljeno. Ukrajinske snage krvare u kontranapadu za kontranapadom. Zašto žuriti? Moskva može biti strpljiva. Kina, Saudijska Arabija i Indija kupuju rusku naftu u rubljama. Sankcije štete evropskim saveznicima Amerike, a ne Rusiji. Predstojeća zima će verovatno učiniti više za izmenu političkog pejzaža Evrope nego bilo koja akcija koju bi Moskva mogla da preduzme. U Zakopanu, gradu od 27.000 duša na krajnjem jugu Poljske, sneg već pada.
Izvor: The American Conservative, 22.9.2022
Piše: Douglas Macgregor
Prevod: Redakcija
