Svet

Putinov govor – demilitariazcija i denacifikacija Ukraine

Predsednik Rusije Vladimir Putin je u specijalnom obraćanju građanima Rusije saopštio da je doneo odluku o specijalnoj vojnoj operaciji u Donbasu. Šef države istakao je da planovi Rusije ne uključuju okupaciju Ukrajine.

U nastavku teksta govor ruskog lidera prenosimo integralno:

Poštovani građani Rusije! Dragi prijatelji!

Danas ponovo smatram neophodnim da se vratim na tragične događaje koji se zbivaju u Donbasu i na ključna pitanja osiguranja bezbednosti same Rusije.

Počeću od onog o čemu sam govorio u svom obraćanju 21. februara ove godine. Radi se o onome što izaziva našu posebnu zabrinutost i zebnju, o fundamentalnim pretnjama koje iz godine u godinu, korak za korakom grubo i drsko stvaraju neodgovorni političari na Zapadu prema našoj zemlji. Imam u vidu širenje bloka NATO-a na istok, približavanje njegove vojne infrastrukture ruskim granicama.
Dobro je poznato da smo tokom 30 godina istrajno i strpljivo pokušavali da se dogovorimo s vodećim zemljama NATO-a o principima jednake i nedeljive bezbednosti u Evropi. U odgovor na naše predloge stalno smo se suočavali ili s činičnom obmanom i laži, ili s pokušajima pritiska i ucene, a Severnoatlantska alijansa se u međuvremenu nezadrživo širi, bez obzira na sve naše proteste i zabrinutost. Vojna mašinerija se širi i, ponavljam, približava tik uz naše granice.

Zašto se sve ovo dešava? Odakle taj drski manir da se razgovara s pozicije vlastite isključivosti, nepogrešivosti i uverenjem da ti je sve dozvoljeno? Odakle oholi, nipodaštavajući odnos prema našim interesima i apsolutno legitimnim zahtevima? Odgovor je jasan, sve je jasno i očigledno. Sovjetski Savez je krajem osamdesetih godina prošlog veka oslabio, a onda se i sasvim raspao. Čitav tok tadašnjih događaja je dobra lekcija za nas i danas, on je ubedljivo pokazao da je paraliza vlasti i volje prvi korak ka potpunoj degradaciji i zaboravu. Tada je bilo dovoljno da na neko vreme izgubimo veru u sebe i gotovo – čitava ravnoteža snaga u svetu je narušena.

To je dovelo do toga da raniji dogovori, sporazumi već faktički ne važe. Nagovaranja i molbe ne pomažu. Sve što nije po volji hegemona, onih koji drže vlast, proglašava se arhaičnim, zastarelim, nepotrebnim. I obrnuto: sve što im se čini korisnim prikazuje se kao istina u poslednjoj instanci koja se nameće po svaku cenu, drsko, svim sredstvima. One koji se ne slažu lome preko kolena.
Ovo o čemu sada govorim tiče se ne samo Rusije i izaziva ne samo našu zabrinutost. To se tiče čitavog sistema međunarodnih odnosa, a katkad čak i samih saveznika SAD. Posle raspada SSSR-a faktički je počelo prekrajanje sveta i dotad uspostavljene norme međunarodnog prava – a one ključne, osnovne usvojene su kao rezultat Drugog svetskog rata i umnogome su potvrđivale njegove rezultate – počele su da smetaju onima koji su se proglasili pobednicima u Hladnom ratu.
Naravno, u praktičnom životu, u međunarodnim odnosima, u pravilima za njihovo regulisanje moralo se voditi računa i o promeni situacije u svetu i same ravnoteže snaga. Ali trebalo je to raditi profesionalno, ravnomerno, strpljivo, imajući na umu i poštovanje interesa svih zemalja i uz razumevanje vlastite odgovornosti. Ali ne – u stanju euforije zbog apsolutne nadmoći, svojevrsnog savremenog apsolutizma, pa još i u svetlu niskog nivoa opšte kulture i bahatosti onih koji su pripremali, donosili i nametali odluke koje su samo njima koristile, situacija je počela da se razvija po drukčijem scenariju.

Primera je napretek. Prvo su bez ikakvog odobrenja Saveta bezbednosti UN sproveli krvavu vojnu operaciju protiv Beograda, koristili su avijaciju, rakete direktno u centru Evrope. Nekoliko nedelja trajalo je neprekidno bombardovanje mirnih gradova, vitalne infrastrukture. Moramo podsetiti na te činjenice, iako pojedine zapadne kolege ne vole da se sećaju tih događaja, a kad mi govorimo o tome ne pozivaju se na norme međunarodnog prava nego na okolnosti koje tumače kako oni nalaze za shodno.

Zatim su na red došli Irak, Libija, Sirija. Nelegitimno korišćenje vojne sile protiv Libije, izvrtanje svih odluka Saveta bezbednosti UN o libijskom pitanju dovelo je do potpunog uništenja države, a uz to nastalo je ogromno žarište međunarodnog terorizma i do toga da je zemlja utonula u humanitarnu katastrofu, u dugogodišnji građanski rat bez kraja i konca koji i dalje traje. Tragedija na koju su osudili stotine hiljada, milione ljudi ne samo u Libiji, već i u čitavom tom regionu, dovela je do masovne reke izbeglica iz Severne Afrike i Bliskog istoka u Evropu.

Sličnu sudbinu spremali su i za Siriju. Borbena dejstva zapadne koalicije na teritoriji te zemlje bez saglasnosti sirijske vlade i dozvole Saveta bezbednosti UN nije ništa drugo do agresija, intervencija.
Ipak, posebno mesto u tom nizu zauzima svakako invazija na Irak, takođe bez ikakvih pravnih osnova. Kao izgovor su iskoristili navodno pouzdane informacije kojima raspolažu SAD o tome da Irak ima oružje za masovno uništenje. Kao dokaz za to javno, u očima čitavog sveta američki državni sekretar mahao je nekakvom epruvetom s belim prahom, uveravajući sve da je to hemijsko oružje na kom se radi u Iraku. A zatim se ispostavilo da je sve to podmetačina, blef: u Iraku nema nikakvog hemijskog oružja. Neverovatno, začuđujuće, ali činjenica ostaje činjenica. Lagalo se na najvišem državnom nivou i s najviše govornice UN. Rezultat su ogromne žrtve, razaranja, neverovatna eskalacija terorizma.

Uopšte uzve, stiče se utisak da praktično svuda, u mnogim regionima sveta gde Zapad dolazi da uspostavlja svoj poredak na kraju ostaju krvave otvorene rane, čirevi međunarodnog terorizma i ekstremizma. Sve što sam rekao su najfrapantniji, ali ni izdaleka jedini primeri prenebregavanja međunarodnog prava.

U isti rang spadaju i obećanja našoj zemlji da se NATO ni pedalj neće širiti na Istok. Ponavljam, prevarili su nas, ili rečeno po narodski namagarčili su nas. Da, često se može čuti da je politika prljava. Možda, ali ne u toj meri, ne toliko. Jer takvo prevarantsko ponašanje je u suprotnosti ne samo sa principima međunarodnih odnosa, već pre svega s opšteprihvaćenim normama morala i etike. Gde su tu pravednost i pravda? Samo čista laž i licemerje.

Uzgred, sami američki političari, politikolozi i novinari pišu i govore da je unutar SAD poslednjih godina izgrađena prava „imperija laži“. Teško je ne složiti se s time – baš je tako. Ali ne treba biti skroman: SAD su ipak velika zemlja, sistemska država. Svi njeni sateliti ne samo da joj bespogovorno i pokorno povlađuju i ugađaju joj svakim povodom, nego još kopiraju njeno ponašanje, oduševljeno prihvataju pravila koja ona predlaže. Zato se s punim pravom i sigurnošću može reći da je čitav tzv. zapadni blok koji su SAD formirale po svojoj slici i prilici, sav i u celini upravo ta „imperija laži“.

Što se tiče naše zemlje, posle raspada SSSR-a i uz svu neviđenu otvorenost nove savremene Rusije, spremnost da pošteno radimo sa SAD i drugim zapadnim partnerima, a u uslovima faktički jednostranog razoružanja, nas su odmah pokušali da dotuku, dokrajče i konačno nas unište. Upravo je tako bilo devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, kada je tzv. kolektivni Zapad veoma aktivno podržavao separatizam i bande plaćenika na jugu Rusije. Koliko nas je žrtava, koliko gubitaka tada sve to koštalo, kroz kakva iskušenja smo morali da prođemo pre nego što smo konačno slomili kičmu međunarodnom terorizmu na Kavkazu. Pamtimo to i nikada to nećemo zaboraviti.
Zapravo, sve doskora nisu prestajali pokušaji da nas iskoriste u svoje interese, da unište naše tradicionalne vrednosti i da nam nametnu svoje pseudovrednosti koje bi pojele nas, naš narod iznutra, one stavove koje već agresivno nameću u svojim zemljama i koji nas direktno vode u degradaciju i odrođivanje, pošto su u suprotnosti sa samom ljudskom prirodom. To se neće desiti, niko i nikada to nije uspeo, pa neće uspeti ni sada.

Bez obzira na sve, decembra 2021. godine mi smo ipak još jednom pokušali da se dogovorimo sa SAD i njihovim saveznicima o principima osiguranja bezbednosti u Evropi i o neširenju NATO-a. Sve uzalud. Stav SAD se ne menja. Oni ne nalaze za shodno da se dogovaraju s Rusijom o tom za nas ključnom pitanju, težeći svojim ciljevima oni prenebregavaju naše interese.

I naravno, u takvoj situaciji nameće se pitanje: šta dalje da se radi, šta da se čeka? Mi dobro znamo iz istorije kako se 1940. i početkom 1941. godine prošlog veka Sovjetski Savez na sve načine trudio da spreči ili makar da odloži početak rata. Radi toga trudio se da bukvalno do poslednjeg trenutka ne provocira potencijalnog agresora, nije sprovodio ili je odlagao najneophodnije, očigledne akcije za pripremu za odbijanje neizbežnog napada. A koraci koij su na kraju ipak preduzeti bili su katastrofalno okasneli. Kao rezultat zemlja nije bila spremna za to da punom snagom dočeka invaziju nacističke Nemačke koja je bez objave rata napala našu domovinu 22. juna 1941. godine. Neprijatelja smo uspeli da zaustavimo, a onda i da slomimo, ali uz ogroman danak. Pokušaj da se ugodi agresoru pred Veliki otadžbinski rat bio je greška koja je skupo koštala naš narod. Prvih meseci borbenih dejstava izgubili smo ogromne, strateški važne teritorije i milione ljudi. Drugi put takvu grešku nećemo dozvoliti, nemamo prava.

Oni koji pretenduju na svetsku dominaciju, javno, nekažnjeno i, naglasiću, bez ikakvih osnova proglašavaju nas, Rusiju svojim neprijateljem. Oni zaista danas raspolažu ogromnim finansijskim, naučno-tehnološkim i vojnim potencijalima. Mi to znamo i objektivno ocenjujemo pretnje u sferi ekonomije koje se stalno čuju na naš račun – isto kao i svoje mogućnosti da se suprotstavimo toj drskoj i permanentnoj uceni. Ponavljam, to procenjujemo bez iluzija, krajnje realistično.
Što se tiče vojne sfere, savremena Rusija je čak i posle raspada SSSR-a i gubitka značajnog dela njegovog potencijala danas jedna od najmoćnijih nuklearnih država sveta i štaviše ima izvesnu nadmoć u nizu najnovijih tipova naoružanja. S timu vezi niko ne treba da sumnja da će direktni napad na našu zemlju dovesti do sloma i užasnih posledica za svakog potencijalnog agresora.
Istovremeno, tehnologije, pa i odbrambene, brzo se menjaju. Liderstvo u toj oblasti prelazi i brzo će prelaziti iz ruke u ruku, a dotle će vojno osvajanja teritorija uz naše granice, ako to dozvolimo da se desi, ostati decenijama unapred i možda i zauvek i stvaraće za Rusiju stalno rastuću, apsolutno neprihvatljivu pretnju.

Već sada, kako se NATO širi na Istok, situacija za našu zemlju iz godine u godinu postaje sve gora i opasnija. Štaviše, poslednjih dana rukovodstvo NATO-a otvoreno govori o potrebi da se ubrza, forsira pomeranje infrastrukture Alijanse prema granicama Rusije. Drugim rečima, oni pooštravaju svoj stav. Mi više ne možemo da prosto nastavimo da posmatramo ono što se zbiva. To bi bilo apsolutno neodgovorno s naše strane.

Dalje širenje infrastrukture Severnoatlantske alijanse, započeto vojno osvajanje teritorije Ukrajine za nas je neprihvatljivo. Naravno, nije stvar samo u organizaciji NATO – to je samo instrument spoljne politike SAD. Problem je u tome što na nama susednim teritorijama – da primetim, našim istorijskim teritorijama – nastaje nama neprijateljska „anti-Rusija“, koja je stavljena pod potpunu spoljnu kontrolu i ubrzano se popunjava oružanim snagama NATO zemalja i bilduje najsavremenijim oružjem.
Za SAD i njihove saveznike to je tzv. politika obuzdavanja Rusije i očigledne geopolitičke dividende. A za našu zemlju to je na kraju pitanje života i smrti, pitanje naše istorijske budućnosti kao naroda. I to nije preuveličavanje – upravo je tako. To je realna opasnost ne samo za naše interese, nego za samo postojanje naše države i njen suverenitet. Upravo je to ona crvena linija o kojoj smo više puta govorili. Oni su je prešli.

S tim u vezi je i stanje u Donbasu. Vidimo da su snage koje su 2014. godine izvršile državni prevrat u Ukrajini, osvojile vlast i drže je u suštini uz pomoć dekorativnih i izbornih procedura, definitivno odbile mirno rešenje sukoba. Osam godina, beskrajno dugih osam godina činili smo sve što je moguće da se situacija reši mirnim, političkim sredstvima. Sve uzalud.

Kao što sam već rekao u svoj prethodnom obraćanju, ne može se bez saosećanja gledati na ono što se tamo zbiva. Jednostavno, sve to se više nije moglo trpeti. Mora se smesta prekinuti taj košmar – genocid nad milionima ljudi koji tamo žive, koji se uzdaju samo u Rusiju, uzdaju se u nas. Upravo te težnje, osećanja, bol ljudi za nas su i bili glavni motiv za donošenje odluke o priznanju narodnih republika Donbasa. Smatram da je važno da to dodatno naglasim. Vodeće zemlje NATO-a za postizanje svojih ciljeva u svemu podržavaju ekstremne nacionaliste i neonaciste u Ukrajini, koji zauzvrat nikada neće oprostiti Krimljanima i Sevastopoljcima njihov slobodni izbor – da se ponovo pripoje Rusiji.

Oni će, naravno, krenuti i na Krim, i to isto kao i na Donbas, s ratom, s namerom da ubijaju, kao što su nezaštićene ljude ubijali kazneni odredi iz bandi ukrajinskih nacionalista, saradnika Hitlera u vreme Velikog otadžbinskog rata. Oni otvoreno govore i o tome da pretenduju na čitav niz drugih ruskih teritorija.

Čitav tok razvoja događaja i analiza informacija pokazuje da je sukob Rusije s tim snagama neizbežan. Samo je pitanje vremena: oni se spremaju, čekaju pogodan trenutak. Sada pretenduju još i na to da dobiju nuklearno oružje. Nećemo im to dozvoliti.

Kao što sam ranije govorio, Rusija je posle raspada SSSR-a prihvatila nove geopolitičke realnosti. Mi se s poštovanjem odnosimo i odnosićemo se prema svim ponovo formiranim zemljama na postsovjetskom prostoru. Poštujemo i poštovaćemo njihov suverenitet, a primer za to je pomoć koju smo pružili Kazahstanu kad se suočio s tragičnim događajima, sa izazovom za njegovu državnost i njegov integritet. Ali Rusija se ne može osećati bezbedno, ne može da se razvija i postoji uz stalnu pretnju koja dolazi s teritorije savremene Ukrajine.

Podsećam da smo od 2000. do 2005. godine pružili vojni otpor teroristima na Kavkazu, odbranili integritet naše države, sačuvali Rusiju. Godine 2014. podržali smo Krimljane i Sevastopljce. A 2015. smo upotrebili oružane snage da bismo postavili pouzdanu branu od prodora terorista iz Sirije u Rusiju. Nismo imali drugog načina da se zaštitimo.

Isto se dešava i sada. Jednostavno nisu nam ostavili nijednu drugu mogućnost da zaštitimo Rusiju, naše ljude, osim one koju ćemo biti primorani da primenimo danas. Okolnosti zahtevaju od nas odlučne i neodložne akcije. Narodne republike Donbasa obratile su se Rusiji s molbom za pomoć.
S tim u vezi, u skladu sa članom 51, deo 7 Povelje UN, uz odobrenje Saveta Federacije Rusije, a ispunjavajući sporazume o prijateljstvu i međusobnoj pomoći s Donjeckom narodnom republikom i Luganskom narodnom republikom, koju je Federalna skupština ratifikovala 22. februara, doneo sam odluku o sprovođenju specijalne operacije.

Njen cilj je zaštita ljudi koji su osam godina izloženi iživljavanju i genocidu od strane kijevskog režima. I zato ćemo težiti ka demilitarizaciji i denacifikaciji Ukrajine, kao i ka tome da se izvedu pred sud oni koji su izvršili mnogobrojne krvave zločine protiv civila, pa i protiv građana Ruske Federacije. Pri tome ne planiramo okupaciju ukrajinskih teritorija. Ne nameravamo nikome i ništa da namećemo silom. Istovremeno čujemo da se na Zapadu u poslednje vreme sve češće čuju reči da dokumente koje je popisao sovjetski totalitarni režim, a koji potvrđuju rezultate Drugog svetskog rata, više ne treba ni poštovati.

Šta onda, šta na to odgovoriti?
Rezultati Drugog svetskog rata, kao i žrtve koje je naš narod položio na oltar pobede nad nacizmom su svete. Ali to nije u suprotnosti s visokim vrednostima prava i sloboda čoveka, polazeći od realija koje su nastale do danas tokom posleratnih decenija. Takođe se ne ukida pravo nacija na samoopredeljenje, garantovano članom 1 Povelje UN.
Podsetiću da ni prilikom stvaranja SSSR-a, ni posle Drugog svetskog rata ljude koji žive na ovim ili onim teritorijama koje ulaze u savremenu Ukrajinu niko nikada nije pitao kako bi oni sami da organizuju svoj život. U osnovi naše politike je sloboda, sloboda izbora da svi samostalno određuju svoju budućnost i budućnost svoje dece. I mi smatramo da je važno da to pravo – pravo izbora – mogu da iskoriste svi narodi koji žive na teritoriji današnje Ukrajine, svi koji to požele.
S tim u vezi obraćam se i građanima Ukrajine. Rusija je 2014. godine morala da zaštiti građane Krima i Sevastopolja od onih koje vi sami zovete „naci“. Krimljani i Sevastopoljci su napravili svoj izbor – da budu sa svojom istorijskom domovinom, s Rusijom, i mi smo to podržali. Ponavljam, jednostavno nismo mogli da postupimo drukčije.

Današnji događaji nisu povezani sa željom da se zadire u interese Ukrajine i ukrajinskog naroda, oni su povezani sa zaštitom same Rusije od onih koji su Ukrajinu uzeli za taoca i pokušavaju da je iskoriste protiv naše zemlje i njenog naroda. Ponavljam, naši postupci su samo zaštita od pretnji koje nam stvaraju i od još veće nesreće od one koja se danas dešava. Ma koliko teško bilo, molim vas da to shvatite i pozivam vas na saradnju da bismo što pre okrenuli ovu tragičnu stranicu i zajedno krenuli napred, da nikom ne dozvolimo da se meša u naše poslove, u naše odnose, nego da ih gradimo samostalno, tako da to stvori neophodne uslove za prevazilaženje svih problema i, bez obzira na postojanje državnih granica, jača nas iznutra kao jedinstvenu celinu. Ja verujem u upravo takvu našu budućnost.

Moram da se obratim i vojnicima oružanih snaga Ukrajine.
Vaši očevi, dedovi i pradedovi nisu se zbog toga borili protiv nacista, branili našu zajedničku domovinu da bi današnji neonacisti osvojili vlast u Ukrajini. Zakleli ste se na vernost ukrajinskom narodu, a ne antinarodnoj hunti koja pljačka Ukrajinu i iživljava se nad samim narodom. Ne ispunjavajte njena kriminalna naređenja. Pozivam vas da odmah položite oružje i idete kući. Objasniću: vojnici ukrajinske armije koja ispune ovaj zahtev mogu neometano da napuste zonu borbenih dejstava i da se vrate svojim porodicama.

Još jednom naglašavam: sva odgovornost za moguće krvoproliće u celini i potpunosti biće na savesti vladajućeg režima na teritoriji Ukrajine.

Sada nekoliko važnih, veoma važnih reči za one koji bi mogli da padnu u iskušenje da se sa strane umešaju u tekuće događaje. Ko god pokuša da nas ometa, a tim pre da stvori pretnje za našu zemlju, za naš narod, treba da zna da će odgovor Rusije biti trenutan i da će dovesti do takvih posledica s kojima se nikad u istoriji niste suočili. Spremni smo na svaki razvoj događaja. Sve odluke neophodne s tim u vezi su donete. Nadam se da će me čuti.

Poštovani građani Rusije!

Dobrobit i samo postojanje čitavih država i naroda, njihov uspeh i njihova vitalnost uvek polaze iz moćnih korena sopstvene kulture i vrednosti, iskustva i tradicije predaka i, naravno, direktno zavise od sposobnosti da se brzo prilagođavate životu koji se stalno menja, od jedinstva društva, do njegove sposobnosti da se konsoliduje, da ujedini sve snage da bi se išlo npared.
Sila je uvek potrebna, ali ona može biti različitog kvaliteta. U osnovi politike „imperije laži“, o kojoj sam govorio na samom početku svog izlaganja, leži pre svega gruba, otvorena sila. U takvim slučajevima kod nas kažu: „Kad sila postoji, um nije potreban.“
Mi i vi znamo da je prava sila – u pravednosti i pravdi koja je na našoj strani. A kad je tako, teško je ne saglasiti se s time da su upravo sila i spremnost za borbu osnova nezavisnosti i suvereniteta, da su neophodni temelj na kom se jedino i može pouzdano graditi svoja budućnost, graditi svoj dom, svoja porodica, svoja domovina.

Poštovani sunarodnici!

Siguran sam da će vojnici i oficiri Oružanih snaga Rusije verni svojoj zemlji profesionalno i hrabro izvršiti svoju dužnost. Ne sumnjam da će složno i efikasno delovati svi nivoi vlasti, stručnjaci koji odgovaraju za stabilnost naše privrede, finansijskog sistema socijalnog sektora, rukovodioci naših kompanija i celokupan ruski biznis. Računam na konsolidovan, patriotski stav svih parlamentarnih partija i društvenih snaga. Na kraju, kako je to uvek i bilo u istoriji, sudbina Rusije je u pouzdanim rukama našeg multinacionalnog naroda. A to znači da će donete odluke biti izvršene, postavljeni ciljevi ostvareni, a bezbednost naše domovine pouzdano garantovana.
Verujem u vašu podršku, u nepobedivu snagu koju nam daje naša ljubav prema otadžbini.

Pročitajte još: | | | |

Pratite nas

Perunis Call Centar
Perunis Call Centar

Društvene mreže

© 2016 - 2022 Poligraf. Sva prava zadržana | All Rights Reserved

Search