Tekst o srbima u švajcarskom nedeljniku Weltwoche

U svom čuvenom govoru o neutralnosti „Naše švajcarsko stanovište“, kasniji švajcarski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Karl Špiteler, je 1914. godine izjavio: „Srbi za nas nisu 'banda', već narod. I to narod legitiman i ugledan kao i svaki drugi. Srbi imaju slavnu, herojsku prošlost. Njihova narodna poezija se po lepoti može meriti sa najlepšom svetskom poezijom, njihova junačka poezija čak i prevazilazi druge epose. Jer, još od Homerovog vremena, nijedan drugi narod nije proizveo tako divne epske pesme kao srpski.”

Mnogi Srbi se s pravom osećaju neshvaćenim i napuštenim. Oni pate od užasa koji su drugi širili o njima.

Pre izbijanja Prvog svetskog rata, čak i ozbiljne novine u Dunavskoj monarhiji i u Nemačkoj imperiji su vređale Srbe kao varvarski, odvratni narod, kao gomilu razbojnika i ubiceakraljeva . Svakom ko im kao zarobljeniku padne u ruke iskopaju mu oči, a povrh toga odseku i nos, uši i genitalije.

„Srbija mora umreti“, tako je neredak motiv na razglednicama sila Osovine.

Mnogi Švajcarci su imali drugačije mišljenje o srbima. Bolničarka Luiza Probst, koja je 1913. godine tri meseca brinula o ranjenim vojnicima povodom akcije pomoći Crvenog krsta u Beogradu, pisala je o Srbima:

"Shvatali smo njihovu borbu za slobodu i radovali se njihovim pobedama u bitkama."

Drugi balkanski rat protiv Bugarske bio je zaista uspešan i dolično je proslavljen u bolnici. Sestra Probst je sve vreme doživljavala ljude u „potpuno stranoj zemlji” kao „uljudne i ljubazne” i bila je potpuno uverena u švajcarsku misiju da „pomaže Srbima u nevolji”.

Rodolphe Archibald Reiss, profesor kriminologije u Lozani, je na početku Prvog svetskog rata sa neutralne tačke gledišta izveštavao o neopisivim ratnim zločinima koje su austrougarske trupe počinile nad Srbima: da unište slobodom opijeni srpski narod.

Švajcarski stručnjak je dokumentovao zabranjenu upotrebu eksplozivnih projektila sa strašnim povredama, ubistvo zatvorenika i civila - dece, kao i žena i staraca, silovanja, namerno sakaćenje, kao i uzimanje talaca, pljačku i namerno podmetanje požara. Sva ova „planski okrutna dela“ nad Srbima bila su u suprotnosti sa međunarodnim ratnim stanjem, kao i bombardovanje neutvrđenih gradova.

Razlog za ovaj „masovni sadizam” – zaključak je švajcarskog kriminaliste Rajsa – leži u nadređenima, koji su izričito naredili takvo „obaranje”.

Vojnici Dunavske monarhije so besneli posebno brutalno nakon što su im Srbi naneli uništavajući poraz kod Jadra i Cera između 16. i 24. avgusta 1914. godine. Ova bruka za vojsku Habzburškog carstva, koja je bila nadmoćnija po broju i opremi, bila je toliko razorna da je u Evropi na nemačkom govornom području bila maksimalno tajna. Posle 1916. godine, hrabri srpski vojnici - uglavnom prosti zemljoradnici i pastiri - su se izborili na strani pobedničke Antante za povratak svoje domovine koje su im Nemci i Austrjanci pokušali oteti.

Srbi su vekovima živeli u ratnoj napetosti na prelazu sa zapada na istok. Sloveni doseljeni u rimski Ilirik u ranom srednjem veku postepeno su hristijanizovani pod uticajem Vizantije. Od 1171. godine dva veka je vladala dinastija Nemanjida, koja je kulminirala krunisanjem srpsko-grčkog cara Stefana Dušana 1346. godine. Srpska pravoslavna crkva bila je verni sluga državne ideje, ali je istovremeno uživala zadivljujuću autonomiju. Dušan je izradio zakon koji je ograničio prava i privilegije vladajućih klasa prema narodnim masama, obezbedio uzornu upravu i utvrdio nezavisnost samih sudova od cara.

U odlučujućoj bici 15. juna 1389. na Kosovu polju (Amselfeld), o čijem se ishodu može raspravljati, pali su i turski sultan Murat i potonji sveti srpski vladar Lazar. Od tada su Srbi u himničkim stihovima opevali junaka Miloša Obilića, viteza bez straha i krivice, koji je ubio sultana i tako sprečio veliko zlo.

Johan Volfgang Gete se u srpskoj narodnoj poeziji divio ljubavnim pesmama zadivljujuće lepote, kao i napevama o Kralju Marku Kraljeviću (1335–1394 / 95): „On je najviši i najneukrotiviji od svih srpskih junaka, bezgranične snage, bezuslovne volje i ostvarenja“.

Bilo bi pogrešno predpostaviti da je srpsko carstvo propalo na Kosovom Polju, pošto je opstalo još sedam decenija u ekonomskom i kulturnom procvatu. Ipak, antički istoričar Hajnrih Gelcer iz Bazela žalio je na „svetsko-istorijskom gubitku” i „nesrećni dan” 1389. godine, koji je oteo vlast od Srba kao „sjajnog naroda, najplemenitijeg od svih slovenskih plemena”. Srbija je sve do 1459. pružala uporni otpor Turcima koji su napredovali, ali je na kraju podlegla njihovom naletu.

Nijedan narod se nije borio protiv osmanske vlasti duže od Srba, jer su bili prvi kada su se Turci približili i poslednji kada su bili proterani. Čak i da je srpska država nestala sa mape za 350 godina: Zahvaljujući neprekidnom radu pravoslavne crkve, izraženom osećaju za tradiciju i živom sećanju na ranije herojske epohe, Srbi nikada nisu uspeli da se pomire sa svojim okupatorima. Podržavali su Austrijance, Ruse i Mlečane u borbi protiv Turaka.

Ali nezavisnost je uspela samo sopstvenim naporima: 1804. do 1814. Dorde Petrović, "Crni Georg" (Karadjordje), više puta je ustajao i pobeđivao Turke. Posle neuspeha, Miloš Obrenović je organizovao Drugi srpski ustanak 1815. godine i borio se za samostalnu kneževinu. Ugledni nemački istoričar Leopold fon Ranke svojim delom „Srpska revolucija” retematizovao je prošlost Srbije u evropskoj istoriografiji 1829. godine i opovrgao predrasude o nepostojanju istorije slovenskih balkanskih naroda, kao i njihovoj nesposobnosti da formiraju državu.

19. vek doneo je nekoliko promena na prestolu između porodica Obrenović i Karadjordje, ali i postepenu političku, ekonomsku i kulturnu modernizaciju. Rusija je promovisala političko i kulturno ujedinjenje svih Slovena (panslavizam) i danas je svojevrsna zaštitna sila. Srbija je 1882. godine proglašena kraljevinom. Tragični događaji su bili neizbežni, kao što je ubistvo kraljevskog para 1903. i 1934. godine. Pod kraljem Petrom I Karađorđem Srbija je u Drugom balkanskom ratu 1913. godine mogla skoro udvostručiti svoju teritoriju; pored toga tu su bili Sandžak, Kosovo i Severna Makedonija. Posle Prvog svetskog rata osnovana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) pod nazivom Jugoslavija od 1929. godine, koja se izričito proglasila neutralnom.

1941. nacistička Nemačka je napala Jugoslaviju bez objave rata, ali uz masovno bombardovanje Beograda. Zemlja je morala da se preda, pri čemu su Hrvati često pomagali Nemcima, što objašnjava kasnije tenzije. Srbi su, međutim, ostvarili dve male pobede: u jesen 1941. „Užička republika” je dovela do prvog oslobođenja nacistički okupiranog područja u Evropi, a 12. februara 1942. 105 zatvorenika uspelo je da pobegne iz niškog koncentracionog logora. Sa 1,7 miliona mrtvih, odnosno preko deset odsto stanovništva, Jugoslavija je morala da plati jedan od najvećih danak u krvi od svih zemalja u Drugom svetskom ratu.

U novembru 1945. harizmatični borac otpora Josip Broz Tito je proglasio komunističku republiku Jugoslaviju koju su činile Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora i Makedonija. Hrvatski diktator Tito se ubrzo okrenuo od sovjetskog modela socijalizma i prišao Zapadu. Početkom 90-ih godina prošlog veka došlo je do raspada jugoslovenske države i izbijanja krvavih ratova u Jugoslaviji. Slobodan Milošević, sin crnogorskih roditelja, pokušao je, kao nacionalistički komunista, da vojno spreči svrgavanje pojedinih država.

U ozloglašenim Balkanskim ratovima krajem 20. veka svi su umešani činili su zverstva i ratne zločine. S obzirom na godine etničkog nasilja, svađe i protjerivanja, teško je napraviti razliku između uzroka i posljedice, žrtve i počinioca. Za Zapad je, međutim, srpska strana od početka uspostavljena kao ratni huškač i agresor. Nedelje teškog bombardovanja srpskih gradova od strane NATO-a (sa nemačkim učešćem pod crveno-zelenom vladom) 1999. godine i dalje su veoma kontroverzne, posebno jer su se odvijale bez mandata UN. U svakom slučaju, Srbi nisu zaboravili reči sadašnjeg američkog predsednika Džoa Bajdena: „Predložio sam da pošaljemo američke pilote i dignemo u vazduh sve mostove na Drini. . .] Predložio sam da bombardujemo Beograd.“

U međuvremenu, smanjena Republika Srbija odavno je parlamentarna demokratija kojoj više nije potrebno spoljno podučavanje. Predsednik je Aleksandar Vučić iz Srpske napredne stranke, a premijerka Ana Brnabić, koja otvoreno živi kao lezbejka. Srbi u zemlji i inostranstvu smatraju se sposobnim, teškim profesionalcima, posebno u sektoru trgovine i usluga, ali i u nauci. Oni nisu ništa manje moderni i otvorenog uma od bilo kog drugog maroda. A mitovi o njihovoj herojskoj prošlosti su otprilike isto toliko važni za njen život kao što su za nas Švajcarce sage o Tellu zakletvi na Ritliju. Srbi su se odavno od heroja istorije pretvorili u heroje svakodnevice.

Izvor: WELTWOCHE
Piše: Kristof Moergeli
Original: Heldenvolk der Serben