Da li je moguće da smo sami u našem delu galaksije ili još dramatičnije, da li je moguće da smo jedino tehnološko društvo u svemiru? Naša galaksija bi trebalo da je prepuna civilizaci, ali njih naizgled nema.
Postoji li očigledan dokaz da smo sami u Galaksiji? Enriko Fermi je tako mislio, a bio je prilično pametan momak. Da li je moguće da je bio u pravu?
Prošlo je skoro 120 godina od rođenja Fermija (1901), ikone fizike, i više od pola veka otkako je umro (1954). Pamti se ne samo po Nobelovoj nagradi za fiziku, koju je dobio 1950. godine, nego i po tome što je izgradio radni atomski reaktor na terenu za skvoš. 1950. godine Fermi je tokom ručka suočio svoje kolege sa naizgled bezazlenim razmišljanjem, koje od tada do sadašnjice privlači pažnju svakog istraživača SETI-ja (Search for Extra Terrestrial Intelligence = Potraga za vanzemaljskom inteligencijom).
Fermijeva primedba je usledila dok je tokom obroka raspravljao o mogućnosti da mnoštvo sofisticiranih društava naseljava galaksiju. Smatrali su razumnim pretpostaviti da u galaksiji postoji nekolicina tehnološki razvijenih društava. Ali negde tokom diskusije, Fermi je shvatio, da, ako je ta predpostavka tačna, to podrazumeva nešto mnogo dublje: naime, ako zaista postoji puno ekstraterestičnih društava u našoj galaksiji, trebalo bi se očekivati, da bi se neka od njih raširila u galaksiji.
Fermi je shvatio da je društvo, koje poseduje i najskromniju raketnu tehnologiju i minimalnu količinu imperijalističke nastrojenosti, u stanju da kolonizuje čitavu galaksiju. U roku od deset miliona godina, svaki zvezdani sistem mogao bi biti doveden pod kontrolu takvog društva. Deset miliona godina možda zvuči dugo, ali u stvari je prilično kratko u poređenju sa starošću naše galaksije, koja iznosi oko deset hiljada miliona godina. U spoređenju sa tim periodom, kolonizacija Mlečnog puta trebalo je da se uradi prilično brzo.
Dakle, Fermi je shvatio da su vanzemaljci imali više nego dovoljno vremena da svojim prisustvom preuzmu galaksiju pod kontrolu. Ali kada gledamo oko sebe, nismo u stanju da otkrijemo ni jedan jasan pokazatelj, koji nas jasno navodi na prisustvo vanzemaljske inteligencije. To je nateralo Fermija da postavi ono očigledno pitanje: "Gde su svi?"
U početku zvuče pomalo trivijalno. Činjenica, da se na našoj planeti ne suočavamo sa jasnim tragovima vanzemaljaca, očigledno implicira, da nigde u ogromnim prostorima galaksije nema vanzemaljaca. Mnogi istraživači smatraju da je ovo isuviše radikalan zaključak za jednu prostu obzervaciju. Navode, da sigurno postoji jasno objašnjenje za ono što je postalo poznato kao Fermijev paradoks. Mora postojati neki način da objasnimo našu prividnu usamljenost u galaksiji za koju pretpostavljamo da je ispunjena drugim pametnim civilizacijama.
Mnogi su razmišljali o Fermijevom pitanju i mnogi se slažu da je Fermijev paradoks izuzetno snažan argument da smo prilično usamljeni u svemiru. Može se raspravljati o brzini vanzemaljske svemirske letelice. Nebitno je da li se ona kreće brzinom od 1% brzine svetlosti ili 10% od brzine svetlosti. Svaka napola razumna pretpostavka o tome koliko brzo može da se dogodi kolonizacija i dalje se završava vremenskim skalama koje su duboko kraće od starosne dobi Galaksije. To je kao da se žustro raspravlja o tome da li bi španski brodovi iz 16. veka mogli da plove sa dva čvora ili sa dvadeset. U oba slučaja, mogli su relativno brzo kolonizirati Ameriku.
Shodno tome, naučnici u SETI zajednici i izvan nje su izneli argumente kako bi se rešili Fermijev problem (vanzemaljci bi trebali biti svuda oko nas, a mi (bar za sada) nismo u stanju da ih otkrijemo). Tokom osamdesetih godina prošlog veka objavljeno je na desetine naučnih radova koji su se bavili Fermijevim paradoksom. U tim radovima su razmatrani tehnički i sociološki argumente zašto se vanzemaljci ne pojavljuju u našoj blizini. Neki su čak insistirali na tome paradoks uopšte ne postoji: razlog da ne vidimo dokaze o vanzemaljcima je taj što oni ne postoje.
