Novi „ažurirani“ film Toma Kruza „Top Gun: Maverick“ je zaista zabavan za publiku, posebno u SAD, što oduševljava holivudske šefove koji žele da zadrže svoje poslove. Ali film je glup jer veliča zastarelu tehnologiju i deluje kao halucinogen u uverenju američke javnosti o tome kako će se budući ratovi voditi. Film je veoma dobro napravljen, ali je vojni anahronizam.
Evo vojne misije:
Mavericku je naređeno da obuči elitnu grupu pilota F/A-18E/F Super Hornet koju sastavljaju viceadmiral Beau „Ciclone“ Simpson i kontraadmiral Solomon „Varlock“ Bates za hitnu misiju: bombardovanje nedozvoljene fabrike za obogaćivanje uranijuma u stranoj zemlji. Fabrika se nalazi u dubokoj uvali na kraju kanjona i branjena je raketama zemlja-vazduh i lovcima pete generacije koji deluju iz obližnje vazdušne baze.
Zašto američki komandanti i političari dovode živote „elitnih“ pilota u opasnost kada se misija može izvršiti vazdušnim lansiranjem raketa, kao što su AGM-88 HARM ili AGM-158C LRASM (protivbrodska raketa dugog dometa) nije jasno. Pilot ne mora da leti u Dolinu smrti da bi posao.
Film takođe zanemaruje činjenicu da savremeni borbeni avioni mogu da rade bolje bez pilota koji sedi u kokpitu. Moderni avioni kojima se upravlja na daljinu mogu manevrisati brzinama i g-silama koje prevazilaze sve što pilot može da uradi ili preživi ako je u kabini. U stvari, jedan od glavnih troškova u proizvodnji naprednih lovaca su sistemi instalirani kako bi piloti ostali živi i sprečili da ih ubije sila gravitacije.
Top Gun: Maverick je dobro opremljen konj nakićen svim vrstama stvari koje se šalju da napadnu mitraljesku postaju. Upravo zbog mitraljeza i preciznije artiljerije američka vojska je konačno prestala da postavlja konjičke jedinice neposredno pre Drugog svetskog rata.
Zahvaljujući nekima od vas, knjiga Andreja Martjanova, "Losing Military Supremacy" (Gubljenje Vojne Nadmoćnosti), zauzela je prvo mesto na Amazon listama knjiga o vojnoj strategiji. Andrei govori o tehnološkoj gluposti američke potrošnje za odbranu, kao i o strategiji koja upravlja tom potrošnjom.
Ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini otkrila je neke nedostatke. Efekat protivbaterijske vatre, na primer, je ograničen. Kako se dolazi do tog zaključka? Ukrajinske artiljerijske jedinice nastavljaju da granatiraju Donjeck i Donjecku Republiku. Ako bi ruska protivbaterijske artiljerija bila u potpunosti efikasna, ti artiljerijski oruđi bi prestali da funkcionišu. Rusija tu pretnju još nije otklonila.
Moderno oružje na bojnom polju olakšava jednoj vojsci da ubije neprijatelja sa većom preciznošću i manje kolateralne štete. To je teorija. Ali kada ukrajinske vojne jedinice postave svoje položaje usred civilnih objekata, bolnica i crkava, pojavi se kolateralna šteta i stvara loš publicitet.
Ruska kontrola vazdušnog prostora u Ukrajini daje joj jednostranu prednost u borbi protiv ukorijenjenih Ukrajinaca. Uporni udari raketama vazduh-zemlja, pametnim i konvencionalnim bombama i artiljerijom uništavaju sposobnost Ukrajine da zadrži teritoriju i porazi Ruse.
Još jedna pomisao – nastavak isporuke zapadnog oružja Ukrajini menja igru u smislu da će primorati Rusiju da izvrši razorne napade na komandne centre ukrajinske vlade i na lokacije u Ukrajini ispunjene predstavnicima NATO-a i Sjedinjenih Država. Kada se to dogodi (ili ako se dogodi) ulog je podignut i zapad će se suočiti sa izborom da odgovori vojno i rizikuje da proširi rat na zapadnu Evropu ili će SAD i NATO unovčiti svoje žetone i napustiti bojište da poližu svoje rane. Jedina izvesnost je da Rusija neće ustuknuti i predati Ukrajinu zapadu.
Prevod: redakcija
Piše: Lari C. Džonson
